Delo

У Ј Е С Е Н 357 стазицом но једним од путова које је начинила вода или утапкали зверови, којих је пуна шума. Требало је вратити се на оно место где сам се пре тога био зауставио, пошто сам једино оданде могао још како тако наћи пут кроз шуму, преко, — али се то место изгубило: ноћ га је оденула већ новим сенкама, магла застрла својом сребрнастом помрчином! Неко време сам ишао, тражећи пут. Шумско привиђење стало је преда ме. Видео сам људе који су му подлегли, кад их доведу из тајге кући бледе, изнурене са траговима страха и беснила у очима! Јадници лутају некад у близини кућа, не видећи их, плачући и вијући као зверови, не могући распознати стране света, и ако сунце сија на небу; кад оздраве, причају да су видели ђавола. Један од узрока тих болести јесте умор од узалуднога и напорнога идења; ја седох, с тога, на оборен пањ, одлучивши да сачекам свануће. Ваздух је биохладан. Моје одело, овлажено маглом и кишом, било је уз то и сувише танко за ноћивање у шуми ; убрзо ми, дакле, хладноћа поче досађивати. Покушавао сам да заложим ватру, али се палидрвца овлажила, а једно једино, које се упали, није могло да запали мокар коров и дрва. Онда начупах траве те покрих ноге, које су највише патиле од хладноће; осигурах пушку, затворивши цеви сухим кучинама и, прибивши се уз пањ, пробах да заспим. У таком положају брзо отупе од бола сва чула: пипање, мирис, чак и вид, једини слух само постаје необично оштар. После неколико часака већ сам чуо куцање свога срца, струјање крви по жилама, шапат дрвећа и колутање магле — мртва шумска тишина оживе наједанпут шумом, једва разговетним али све јачим. Наједанпут се усред ових звукова моје уобразиље разлеже глас са свим стваран, који ме нагна да отворим очи. Долазио је он са језера и био сличан одмереним ударима весла. Упрех очи у то место одакле је изгледало да се чује. Магла се по мало љуљала, иза ње, ниско над водом, нешто се мицало. Убрзо се из мрака помоли и излете на језеро мала јакутска пирога (чунић). Видео сам врло јасно веслача, како седи згрчен на њеном дну и удара час левом час десномЈлопатицом дугачкогавесла, са чијих је наизменце дизаних врхова вода цурила млазом, блистајући као растопљено сребро. Убрзо стиже до обале и изауче чунић на земљу. Стадох пузити к њему, кријући се, да ме не спази пре времена, јер сам знао да ће побећи. Он је био заузет узимањем нечега са дна чуна.