Delo

358 Д Е Л 0 Причај! — поздравих га по њиховом обичају, појављујући се лагано иза шибља. Он дрекну и одскочи, али не побеже, јер ме познаде; познадох и ја њега, био је то један сиромашан Јакут, који је становао на пет врста од мене. — Ништа не знам! Ништа нисам чуо! Све је добро! Ух, ала си ме уплашио! — одговори брзо и пружи ми руку. — А шта си ти мислио ? — А на што човек не може наићи ноћу у шуми! — одговори околишно и премери ме од пете до главе. Понекад мислиш — човек и познаник, и разговараш с њим као са познаником, а на крају крајева излази да није човек! — А шта ти ту радиш тако доцкан ? — Враћам се кући! Сутра је празник, а ловимо далеко, на Вавилону1, има одавде тридесет врста. Та знаш, ми сиромаси, живимо од риболова... коња немам, једнако те једнако на чунуИ Ето носећи га кроз шуму, сломио сам ногу и продангубио. — Сломио си ногу! Баш сломио? — Баш сломио, једва сам зауставио крв. Па ти си можда звиждао и викао — упитах, сетивши се онога чуднога звука мало пре. — Ја!... Нисам... — прекиде и видех како се, сагнувши се над чун, прекрсти. — А шта ти ту радиш? — упита сад он мене. Ја се заколебах. — Тражим дивље пловке... — слагах, не хотећи га још више плашити. Пловке... понови он и насмеја се од срц •, а бели му зуби засијаше у помрчини, као бисер. — Пловке никад не долазе!... Не долазе?... Зашто?... питах помажући му да пренесе чунић ивицом шуме, језеру које се видело у даљини. Рибар је храмао. Има разних језера... — објашњавао је. — А у нашем крају као звезда на небу, а и звезде су само одбијање њихове светлости од облака! Има, дакле, разних језера као што има и разних звезда... Великих, малих, дубоких да им дна не можеш дохватити, а и плитких, и муљевитих. У једнима је риба дебела, 1 Вавилон — огромно језеро на северо-западној страни Колимскога округа.