Delo

У Ј Е С Е Н 361 вирих кроз пукотину. Крај ватре, лицем к мени, седео је Хахак и држао мрежу, али је није плео, него је, испруживши мало руку, нешто причао окупљеним око њега слушаоцима. Поред његових ногу мало, наго дете играло се месинганим корицама од ножа, који је висио у дрвеној канији пришивеној за његове кожне чакшире повише колена десне ноге. Сам Хахак био је врло живахан: сажињао се сваки час пред слушаоцима и лупао снажном петом у под од глине. — Они се гаде да једу коњско месо, а једу свињско!... — причао је — а коњ је врло чиста и паметна животиња!... — Дабогме !... — потврдише слушаоци. — А свиња? Видео сам је!... Гадна! Нема никакве длаке! Гола, каљава, глупа и зла! Уши грдне, реп танак вије се као змија, очи ситне а зуби као у пса! А што је пакосна!... Кад сам био у Јакуцку умало ме нису појеле... Тамо их има много. Изашао сам изјутра у мали ходник, да попушим лулу, сви су још спавали, а небо тек што је зазорило. По дворишту су шњуварале, пиштећи, свиње. Ја сам био млад и волео да се шалим, па кад се оне згрнуше око мене, ја им показах шипак! Кидисаше на мене као бесне! — заврши смејући се. — Ја у ходник, оне замном, ја на клупу а оне ме опколише па грокћу, а ја им једнако показујем шипак. На, на, на! Пљувао је у песницу и пружао је преда се. На једанпут шкрипнуше врата. Жене вриснуше, људи потрчаше, деца заплакаше. Неко иде! Можда нуча (Рус), и са њим свиња! Хахак ућута и трже пружени шипак. Улаз, као обично у јакутским јуртама, био је иза камина, јединога извора светлости у вече; прође дакле добар часак напрегнутог страха и очекивања док нисам изишао из мрака. Јесте, био је нуча, али добар познаник, пријатељ, и још без свиње! Лица се разведрише. руке пружише, поздрављајући срдачно, отворено, као што овде на северу увек дочекују госта. Хахак се насмеја, начини ми место поред ватре на клупи и нареди да се метне на камин чајник. — Причај шта је и како је? — питаше ме. Стадох причати суседске новости; сви су слушали пажљиво, и ако су их, како се показа, одавно већ знали, дође и