Delo

370 Д Е Л О ослобођење своје угњетене браће: срамота би било ако у овом часу када се наша храбра браћа Црногорци боре за своју слободу, кад све силе напрежу да наваљујућег непријатеља од свог огњишта одбију, — срамота би, велим, била да у том важном времену ми седимо скрштених руку или да се само кошкамо са Турцима, што су код нас. Хеј, да ли ће се још један пут залелујати српски барјак на Косову? Да ли ће ми бити суђено да видим Призрен, ту светињу српску? Берлин, 20 јуна 1862. У бризи, нерасположењу, грозничавом очекивању прођоше ми ових десет дана... Чинило се као да за мало дана мора пући гром, раширити се бесна холуја по Србији и Балканском полуострву. Чинило се као да ће разјарена Србија оружаном руком потражити задовољења, да ће појурити на град београдски, не давши се уздржати никаквом дипломацијом, никаквим тричавим посредовањем консула, — али не би тако. Као што то обично бива, дипломација умеша и овде своје прсте и сад ће тешко бити ишчупати јој из ноктију ову ствар. Најпре се посредовањем и под гарантијом консула закључи примирје између Срба и Турака у Београду, а већ закључено примирје продужаваше се све даље и траје још и данас. Порта међутим збаци Ашир-пашу београдског и на његово место постави Решид-пашу скадарског, те овога посла одмах у Београд заједнб са једним изванредним комесаром Ахмед-ВефикЕфендијом, ком одреди да ову ствар испита. Са њима пође и Али-беј, већ пре неколико месеци наименовани комесар за Србију, који имађаше задатак да са српским правитељством расправи питање о исељењу Турака из Србије. Сва та тројица дођоше у Београд прошле недеље. Међутим, док трајаше примирје и док се очекиваше портин комесар, Срби се спремаху за сваки могући случај. Варош Београд и срез врачарски бише прсглашени у ратном стању. У вароши се наименоваше три команде, једна главна и две споредне. У главној је комакдант Монден,1 на левом опсадном крилу је Јоца Белимарковић, који сад поново доби службу, а на десном опсадном крилу је Ранко Алимпић. Свакоме од њих придодано је на службу по неколико официра. Сељаци су отпуштени ку1 Хиполит Монден (Mondain), тадашњи Министар војни.