Delo

84 Д Е Л О да се смандрља, збркља ! Ах, кад би само то било ! Али знате ли како је тешко писати са свим ужасом љубоморе у срцу ? ... Седим за столом, хоћу да нашкрабам једну реченицу; једна мисао појављује се, хоћу да је ухватим... Деде сад! Један глас ми рекне изненада: — Шта ради Колета?... — И ја остављам своје перо, и мени је тешко, мени је тешко... Ах! како ми је тешко! Балзак је тврдио да је мерио колико човек потроши мождане субстанце за једну ноћ љубави... За пола књиге... И додавао је: Нема жене која вреди две књиге годишње... — Да глупости! Физичка љубав не троши уметника; већ та брига, та фикс-идеја, то вечито лупање срца!... Може ли се мислити и осећати у исти мах?... Треба бирати. Иго није осећао ништа, никад; па ни тај исти Балзак. Да је волео своју Г-ђу Ханско, трчао би за њом кроз целу Европу, бринући се за своју Људску Комедију колико ја за ово ђубре...“ И он скупи листове растурене по свом столу. „Мој јадни Рене“, продужи изнурено, „чувајте ваш прости живот. Надам се да се нисте упетљали у позиве и посете тим пузавицама које сте срели код кнегиње“. „Начинио сам само једну посету“, одговори Рене. „Погодите код кога?... Код Г-ђе Морен“. Кад изговори то име, осети се сав узбуђен. С нехотичним усхићењем љубавника који дошав на говор о својој драгани бежи од тог разговора и одбија критику, као што би руком одбио опасни вршак ножа, додаде затим : „Је л’ те, да је обожавано лепа и љупка? Па онда с мислима тако узвишеним?... Мислите ли тако исто рђаво и о њој?...“ — „Пхи!“ рече Клод, који је слушао равнодушно Ренеа, заузет својом сопственом муком, — „кад би се претресла њена прошлост или њена садашњост, нашла би се свакако каква брука. Краставу жабу коју кнегиња из вилинских прича пушта из уста, све жене имају у срцу“. — „Па ви знате нешто о њој?“ упита песник. „Ја?“ рече Клод кога зачуди сув нагласак свога пријатеља. Погледа у младића, и разумеде. Како беше добро упућен у велики париски полусвет, познавао је одавно шта се говори о односима Сузане с бароном Дефоржом, и веровао је у тај глас, с безазленошћу својственим човекомрсцима, због које одмах примају клевету као могућу. За тренутак, он оклеваше да бар обавести Ренеа о томе шта се говори. Али не рече ништа. Да ли из обазривости и да не би добио непријатеља у Дефоржу, у случају да Сузана сазна шта је казао, па да то достави барону? Из са-