Delo

88 Д Е Л 0 место да је увреде, и она се тако лепо сроди са страшћу свога брата, да му рече кад га остави: — Ако те ко потражи, казаћу да ниси код куће... Буди сигуран, ја ћу умети одбранити твоја врата... Али, ти ћеш ми показати стихове коју ћеш читати... Изабери их само лепо.“ Овај посао уређивања и преписивања заузе младића и допусти му да на миру дочека дан своје нове посете у улици Мирило. Самотни часови, пресечени тек разговором са Емилијом, пролазили су тихо и чудно меланхолично један за другим. Час би се слика Сузанина појавила пред њим, врло слатка. Оставио би своје перо, и предмети који су га опкољавали у његовим радним седницама, губили се, као у мађији. Место црвених зидова његове собе, излазио му је пред очи мали салон Г-ђе Морен. Више није видео своје драге Алберте Дирере, своје Гистове Морое, своје Гоје, своју присну библиотеку, где је Имитација1 била до Госпође Бовари, где се два црна гола дрвета из баштице извијала ка небесном плаветнилу... А Сузана беше поред њега са својим малим и меким покретима, са својим држањем главе, извесном нијансом светлости у злату своје косе, одсевом свога лица и својом ружичастом провидношћу. Ово привиђење, које није имало ничега заједничног с каквом бледом и нематеријалном утваром, говорило је чулима Ренеовим тако да је потребно разумети колико понашање Г-ђе Морен крије у њој праву жену, сладострасну и утанчану куртизанку. Он није давао себи рачуна о томе, и, поред свега што је жудео за њом физички до лудила, веровао је да према њој гаји само етеричан култ. То је појава сентименталног заноса доста честа код невиних људи; она их гура, као плен без одбране у најглупље обмане. Због ове неспособности да оцене своје сопствене осећаје, постају још неспособнији да оцене мајсторију жена које покрећу у њима све благо скупљено у животу. На супрот, песник је постајао потпуно свестан, кад је слика Сузанина уступала место лику Розалијином. Претурајући без реда своје хартије, наилазио је непрестано на по неки лист, у врх кога је био написао детињски: „Цвету“. Тако је звао Розалију у времена већ далека кад ју је волео; тада јој је писао по какву песмицу готово сваког дана говорећи јој: О ружо чистоте и срца! 1 Имитација Исуса Христа, јединствено дело у свом жанру из XIV столеНа које се приписује Томасу А. Кемпис. Пр.