Delo

Л А Ж И 89 на крају сваке песме. Кад год му падоше под очи стихови слични овом стиху, морао је оставити перо ; ствари око њега губиле се поново, али овог пута да уступе место једном мучном привиђењу... Приземље, где је био стан Офарелових, излазило је пред њега, хладно и ћутљиво. Стара мајка корачала је тамо амо међу својим мачкама. Анжелика је прелиставала енглески речник, а Розалија га гледала, њега, Ренеа. Да, гледала га кроз простор, очима без прекора али пуним бескрајне жалости. Знао је као да је био поред ње тамо, и бол њене љубоморе, и да је она погодила његову тајну. Без тога, нашто би се онако плашио да изиђе пред очи девојчине? Ах, да је могао отићи да јој каже: „Останимо само пријатељи!.. Његова дужност је била да тако поступи. Савршена лојалност је једино срество које човеку остаје да остане поштен пред својим рођеним очима у тој љубавној суши кад срце извршава лажно банкротство. Затим он одбаци ову лојалност из слабости где је било колико егоизма толико и жалости. Узимао је поново перо, говорио је себи, као што је радио првог дана: „Добимо времена", и покушавао да ради. Морао је рад прекинути изнова. Осећао је како Розалија пати. Мислио је на ноћи које је она проводила плачући, јер је познавао све навике тог безазленог бића које му је дало цело своје срце. Врло често му је причала да јој је остајала само ноћ да се преда својим мукама кад би оне биле врло велике... Тада је наслањао своју главу на руке и говорио у себи: „Је ли то моја погрешка?... докле привиђење не би прошло. Један закон наше природе тражи да наше страсти буду у толико јаче у колико сусрећу више препрека. Због тога грижа савести због Ренеове издаје према сиротој Розалији будила је у њему још више сласти кад је пошао на састанак који му је заказала Г-ђа Морен. Она га је чекала, са своје стране, с нестрпљењем готово грозничавим, које је чудило њу саму. Вребала је младића при својим разним изласцима у варош, затим у Опери кад је петак дошао. Да је срела његове очи, управљене на њу са оним безазленим обожавањем што компромитује толико исто колико и само признање, рекла би : „како је несмотрен !..“ Како га не виде, обузе је сумња, те њена ћуд порасте до свог врхунца. Толико је та посета потресала, да ју је сматрала за одлучну. Тада је по трећи пут примала Ренеа, и, од ова три пута, два су била без знања њеног мужа. Није могла ићи даље, због сво-