Delo

470 Д Е Л 0 без допуштења немачког цара. Године 1900 цар говори: „Таласи, Океана запљускују Немачку. Океан је неопходно потребан величини Немачке; ми треба да водимо светску политику. Ми се нисмо борили пре тридесет година, да би нас сада други народи отклањали од великих међународних одлука. Ја то нећу допустити. Ако је потребно, да би се то спречило, прибећи најгрубљим' средствима, то ће бити моја дужност и моја најлепша привилегија“. Цар је час романтичар, а час као Волтер или ма који други енциклопедист он гледа у религији средство за владу масама и чување маса од превратних идеја. Он живо настојава код свештеника да гаје код грађана поштовање према круни и додаје да у том случају држава неће бити неблагодарна цркви. Цар потпомаже науку али не допушта да она удари на религију. Једна од првих брига царевих била је да реформише народну наставу.. Мени су потребни Немци, рекао је он, потребни су ми војници и чиновници. Избацимо удео старих језика и ставимо немачки језик, науке и живе језике на њихово место. Предајимо историју тако да подстакнемо национално осећање, и нека би главна брига школе била да се бори против социализма. Чак и у уметности,. где су људи најнезависнији, покушао је цар Вилхелм да оствари своје назоре, своје идеје, ма да су оне врло често имале мало> уметничкога у себи. У спољној иолитици цар увек жели да својом личношћу утиче на решење свих питања. Као што он налази, да су владаоци позвани да одређују судбину народа, тако исто је и мишљења да посете и разговори суверена играју најзначајнију улогу прирешењу спорних питања. Ниједан од владалаца није се толико^ користио овим методом колико цар Вилхелм. Путови, посете и говори у разноврсним приликама, то су све изрази цареве воље да се његова реч, његова одлука прими. Цар Вилхелм је популаран, врло популаран. Он је поред свих својих мана, које сваки човек и сваки владар има, толикодобра учинио својој земљи, да је потпуно заслужио и популарност и љубав народну. В. В.