Delo

0 ЕВОЛУЦИЈИ МОДЕРНЕ ФРАНЦУСКЕ КРИТИКЕ 51 признати њихове теорије, да би могао вршити изврстан критички и^ књиж^вно-историски рад. Чинило се, као да они нису више ***ели Да веРУЈУ У једину, искључиву правилност својих система или доктрина, и они су видели, да поред себе морају трпети још и туђе богове. И тако је постао врло значајан покрет, који it*Afc-p>fiTHKy упутио на мирније стазе. Зашто су управо они престали борити се међу собом? Зацело само зато, што су били свесни, да се никада не би сложили у великим принципским питањима, која су их раздвајала; они су највише могли то учинити, да критици убију кредит код публике, која напослетку више није знала, чије би пророчанске исказе требало понајпре да слуша. А с друге стране они су напослетку увидели, да њихове теорије или системи нису садржали целу истину, нарочито не једину истину. Бринетјер на пр. није више сам веровао, и то већ око 1895 године, у своју теорију о evolution des genres; мада он ово наравно није признавао, и шта више овда онда још појављивао се с том теоријом у по каквом чланку, ипак нису изишле свеске, које је био заказао, а доцније у једном тренутку, кад није на њ пажено, у своме „Нопоге de Ba!zac“ дао је право признање. Велику и лепу идеју толеранције ваљало је напослетку увући и у критику и принудити критичаре, да изиђу из старих, тееногрудих стаза, те да са слободнијим, непристраснијим духом оцењују не једино само уметничко дело, већ и критику уметничког дела. На целоме пољу критике било је унеколико закључено примирје, а то је значило ништа више и ништа мање него растурање разних критичких школа, којих је било једних поред других за време 19. века, овога великога века критике и историје. До душе, госпођа Стаелова и Вилмен основали су целокупну модерну критику; али њихови последници већ су за њихова живота или наскоро после њих ударили најразличнијим путовима. Осем романтичке критике, којој је вођа био Т. Готје, било је најразличнијих система једних поред других или једних за другим. Сент-Бев био је највећи мајстор у биографској и психолошкој критици; у Низарову духу, скученом али пуном укуса, класична и догматска критика добила је речитог и окретног браниоца; 'Ген и Енкен (Hennequin) покушали су основати.научну критику; Бринетјер, ученик Тенов и Низарев, спојио је класицизам овога последњега са новим теоријама првога и овај продукат гледао да допуни својим еволуциским системом; импресионизму су била одана два велика уметника у језику: Анатол Франс и Жил Ле-