Delo

52 Д Е Л О метр; Емил Фаге створио је себи напослетку славно име својим дубоким анализама душе у аналитичкој критици. Сви ови правцц огледани су с успехом, и кад се на крају века саставио биланс, нађено је, да је сваки од њих извршио велике и трајне ствари, да су према том они сви подједнако оправдани, шта више скоро подједнако вредни били; јер ништа нас више не интересује него један чланак Сент-Бева или Тена, или можда други чланак Бринетјера, Фагеа или Леметра. Они су сви на примамљив, оригиналан начин, сваки по свом маниру, растветљивали и оцењивали књижевно уметничко дело. Они су сви, да речемо напослетку, радили талентску критику, и то једино талентску критику. Тиме они остају за нас занимљиви, и поред многих погрешака, које можемо пронаћи у њиховим делима. То је заједничка додирна тачка њихових дела, која су иначе гако далеко једна од других; а тиме их баш можемо уврстити у једну исту рубрику, и поред њихових разних система, и не чинећи историској истини ни најмање насиље. Сви велики критичари и књижевни историчари 19. века, од госпође Стаелове па до Леметра, радили су једино талентску критику, то је биланс, који можемо поставити у почетку 20. века. il Насупрот овој целокупној талентској критици и према томе свима великим школама из прошлости данас стоји тако звана методска критика. Њен је оснивалац познати критичар и књижевни историчар Густав Лансон. Може се управо рећи, да је са. њиме историја књижевности ступила у нову фазу, јер је он творац онога, што Французи зову „Г enseignement de Г histoire litteraire", дакле настава књижевне историје. Ово данас признају сви кригичари; тако ми је још пре кратког времена писао Емил Фаге: „М. G. Lanson est le renovateur et Г on peut tres bien dire le createur de 1’ enseignement litteraire en France“. Лансон доиста није подмладио нешто старо, већ је створио сасвим ново. 11 ништа није занимљивије и важније за целокупну еволуцију француске критике него испитати, из које је духовне средине произишла Лансонова критика па дакле и Лансонова школа. Чујмо самога мајстора: „Ја припадам једној генерацији, вели, коју веома изврсни наставници игтак нису умели васпитати за рад. Моји другови н ја морали смо тек доцнијим наставним радом и својим продуковањем ство.рити за себе методу; ја бих хтео, уколико је