Delo

56 Д Е Л 0 видимо, како свакога дана постају нова и важна дела, за која се доиста може рећи, да дају нешто ново и дефинитивно. Ппак нека је далеко од нас свака помисао, да ми, према овом можда нешто симпатичном говору о Лансоновим теоријама, хоћемо да о талентској критици судимо одбацујући је. И она има пуно права на егзистенцију; ако се збиља ради талентом и часношћу, она публици чини највеће услуге и познаваоцу ствара понеки час обилнога уживања. Фаге има у овом погледу потпуно право, кад ову врсту критике, дакле и своју, посматра просто као један од многих пододељака књижевности, који, као на пр. роман, у себи самом има своју сврху и свој крај1. А кад ови критичари с духовитошћу и оштрином рекну своје о делу, онда долази научни и методски критичар, и тек пошто је проучио све документе о њему, разгледао све новине и листове, може донети дефинитиван суд, погрешке исправити и дело оценити sub specie aeternitatis. .1ош нам остаје, да на завршетку кажемо неку реч о односима, који постоје између талентске критике и методске критике или барем треба да постоје, и то у толико више, што се од некога времена води јака борба прогиву ове последње. Срећом неки од оних, које су гледали да мобилишу противу нових метода, баш су узели на се њихову одбрану. Нико незнатнији већ сам Ем. Фаге заузео се топлим речима за методу, којој он сам није присталица: „Додуше, вели он својим тако званим пријатељима, ја се у мојим критичким радовима никада нисам држао ни најмање методе; ипак ја сматрам филологију и методологију Лансона и нове Сорбоне као нешто сасвим одлично, јер они на изврстан начин реагују против нама урођене склоности ка неодређеном и општем, противу нашега смисла за реторска расправљања, која чине једну од многих погрешака нашега националног карактера\ Фаге је зацело увидео, да је његовој земљи био потребан један методски дух као Лансон. Он је знао врло добро, ia је у 1ансону добивен први француски књижевни историчар; много читани Бринетјер застао је на пола пута, као притиснут теретом свога система; с друге стране Фаге зна такође врло добро, н он је казао тако рећи још јуче у својој лепој књижици1, да ни он ни Низар, и поред својих историја књижевности, ни најмање нису књижевнн историчари. Они су и остају јелнно критичари. „Од књижевног историчара, вели врло лепо t m. f'aguct. Propos littćraires, I. Sur la critique.