Delo

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 99 папертама, или би, прешавши преко чијег било плота (у нас има још много плотова место тараба — чак и до данас) — преноћила у чијој било башти. Кући — то јест кући оних домаћина, код којих је живео њен покојни отац, — она је долазила, да кажете, једаред недељно, а зими би долазила и сваки дан, али само за преко ноћ, те преноћи или у ходнику, или у штали код крава. Чудили су јој се, како она издржава такав живот, но она се беше тако научила. Премда је била ниска раста, али састава беше необично јаког. Неки од наше господе су као тврдили да све то она чини само из гордости, но то се мишљење некако није примало: она ни говорити није знала ни речи, и само би неки пут мкцала нешто језиком и мучала, — каква би ми опет то могла бити гордост?! И тако се ето деси, да једаред (поодавно је то било), једне септембарске ноћи јасне и топле — беше пун месец, по нашем сасвим доцкан, — једна пијана руља наше господе, која је теревенчила, њих једно пет, шест делија, враћаху се из кафане својим кућама, заобилазећи испод домова и дворишта. Са обеју страна улице отезаше се плот, иза кога беху баште тамошњих кућа; а улица је излазила на мост преко наше смрдљиве и дугачке баре, коју код нас неки пут зову речицом. Код плота, у коприви и репуху, опазише наша господа Лизавету где спава. Напита господа стадоше код ње, гласно се смејући, и почеше се шалити са свом могућом безцензурношћу. Једном господичићу дође наједаред у главу сасвим ексцентрично питање на ову немогућну тему: „Може ли, рече он, неко сматрати оваквог звера за женско, ето, на пример, баш и сад, и т. д.“ Сви са гордом одвратношћу одлучише да је немогућно. Но у тој гомилици се десио и Фјодор Павловић, и он у тренутку искочи и одлучи: да човек може на њу гледати као на женско, и то још те како, и да ту чак има нешто нарочите врсте пикантно, и т. д. Истина, у то доба се он код нас већ и сувише измајсторисано отимао о улогу будале, волео је истрчавати се и увесељавати господу, наравно, са изгледом као да је њима раван, али у самој ствари као њихов потпун измећар. То беше баш у оно исто време, кад је добио из Петрограда вест о смрти прве му жене, и кад је са црнином за шеширом пијанчио и чинис таква чуда, да је неке у вароши, чак и најгоре бекрије, хватао страх. Весела руља се, наравно, насмеја том његовом неочекизаном мишљењу; један из друштва чак поче подстицати Фјо7 *