Delo

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 10Ј себе, док не роди. Чуваху је будно и опрезно, но тако се десило, да крај све будне пажње, Лизавета, већ последњега дана, у вече, кришом оде од Кондратјеве и нађе се у башти Фјодора Павловића. Како је она у свом положају, прешла преко високог и јаког плота баштенског, — то остаде као нека загонетка. Једни увераваху да су је „пренели14, други да ју је „пренело". Највероватније је, да се све догодило истина врло необичним, али природним начином, и Лизавета, која је знала прелазити преко плотова у туђе баште, да тамо ноћива, морала се некако успужати и на плот Фјодора Павловића, а с плота, крај све очевидне опасности и повреде, скочила је у башту, не осврћући се на свој положај. Григорије јурну Марти Игнатјевној и посла је код Лизавете да јој помогне, а он сам потрча по неку стару бабицу, мештанку, која дао Бог не живљаше далеко. Детенце спасоше, а Лизавета пред зору умре. Григорије узе дечка, донесе га у кућу, рече жени да седне и метну јој га у крило, на груди: „Ово је Божије дете — сироче, оно је свакоме род, а мени и теби нарочито. ГБега је наш синчић послао, а произашло је од ђаволског сина и праведнице. Рани га и од јако не плачи“. И тако Марта Игнатјевна однегова детенце. Крстише га и назваше Павлом, а по очинству1 га сви и сами, без упутства почеше звати Фјодоровићем2. Фјодор Павловић се ничем није противио, и чак је нашао да је све то врло занимљиво, премда из све снаге и даље ништа није признавао. У вароши се допало, што је Григорије узео находче. Доцније Фјодор Павловић измисли находчету и презиме: назва га Смердјаковим, по надимку матере му, Лизавете Смердјашче. И ето, од тог Смердјакова изађе други слуга Фјодора Павловића. Он је живео, у почетку ове наше приповести, у одвојеном кућном крилу, заједно са старцем Григоријем и старицом Мартом. А употребљавали су га као кувара. Веома би било потребно рећи коју и о њему специјално, но мени савест не допушта да тако дуго одуговлачим пажњу мога читаоца на тако обичне лакаје, и стога прелазим на моју причу, надајући се, да ће о Смердјакову како било пасти која реч сама од себе у даљем току причања. 1 Име начињено од очева имена. На нрнмер, Иван Гончаров звао се још и Александровић (Иван Александровић Гончаров) т. ј. Александров син. То „Александровић" — зову Руси очинством (отечество). 2 То јест: Фјодоров син.