Delo

102 Д Е Л 0 III. Исповест ватреног срца. У стиховима. Саслушавши заповест очеву, коју му је овај довикнуо из каруца, кад је одлазио из манастира, Аљоша остаде неко време у великој недоумици. Не може се рећи да се упрепастио, да се запањио — љему се тако што нигда није дешавало. Напротив, он, крај свег свог неспокојства, одмах оде до игуманове кујне и дознаде шта му је тамо горе починио његов тата. Но затим се ипак даде на пут, надајући се да ће му уз пут до вароши поћи некако за руком да разреши задатак, који га је мучио. Унапред велим: очеве вике и заповести да се пресели кући, „са јастуком и душеком", он се није бојао нимало. Он је и сувише добро разумео да је заповест да се пресели, на глас и са таквом намештеном виком, била издана тако рећи, „у заносу", — чак зарад лепоте... Као што је недавно у њиховој вароши један грађанин, на свом рођеном имен-дану, пред гостима, расрдивши се на то, што му онако напитом не дају још ракије, наједаред почео разбијати своје рођено посуђе, цепати своје и женине хаљине, ломити свој намештај и, напослетку разбијати прозоре на кући, и све то ипак само због украса, — и све се то, наравно, тако исто десило и са Аљошиним татом. Сутра дан је, дабогме, напити грађанин, кад се истрезнио, жалио за разбијеним шољама и тањирима. Аљоша је знао да ће тако и њега његов старац опет јамачно пустити у манастир, чак ће га можда још данас пустити. А и био је потпуно убеђен, да би његов отац можда кога другог, али њега не би никад хтео увредити. Аљоша је био убеђен, да њега ни на свем свету нико и никада неће зажелети да га увреди, и не само да неће зажелети него неће ни моћи. То беше за њега аксиома1, дата једаред за свагда, без размишљања, и он је у том смислу ишао напред, без икаква колебања. Но у том тренутку у њему поче да се миче некаква друга бојазан, сасвим друге врсте, и то тим мучнија, што је он ни сам не би могао определити, а на име бојазан од женске, и нарочито од Катарине Ивановне, која га је тако јако молила малочашњим писамцетом, предатим преко г-ђе Хохлакове, да дође код ње због нечега. Тај захтев и неопходна потреба, да неизоставно дође, усели наједаред некакво мучно осећање у његово 1 Ствар, тврђење, само по себи очигледно и јасно.