Delo

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 103 срце, и то се осећање у њему све већма, све болније и болније разболевало, крај свих призора и догађаја у манастиру, и сад код игумана, и осталих, који су се после тога десили. Он се није бојао тога, што није знао, о чем ће она с њим почети говорити и шта ће он њој одговорити. Нити се он код ње бојао тога што је она жена: жене је он, наравно, знао мало, али ипак целог свог века, од најранијег детињства, па до самог манастира, само је с њима јединима и живео. Него се он бојао ето те женске, бојао се нарочито Катарине Ивановне. Он се ње бојао од самог оног времена, кад ју је први пут видео. А видео ју је свега само једаред или дваред, чак можда и три пут, можда је чак и проговорио једаред случајно с њом неколико речи. Лика се њеног сећао као лепе, горде девојке, са јаком вољом да господари. Али њега није мучила њена лепота, него нешто друго. И баш та необјашњивост његовога страха и појачаваше у њему сада тај страх. Намере те девојке беху најблагородније, он је знао то: она је тежила да спасе његовог брата Димитрија, који је пред њом већ био крив, и тежила је једино из великодушности. И гле, крај свега тога, што није могао не осећати лепоту њених великодушних осећања, њему се ипак кожа јежила, што се већма приближавао к њеној кући. Он израчуна, да код ње неће затећи брата Ивана Фјодоровића, који је био с њом тако близак: брат Иван је јамачно са оцем. Димитрија пак још сигурније неће затећи код ње, и он је слутио зашто. Њихов ће, дакле, разговор бити на само. Он је веома желео да пре тог кобног разговора види брата Димитрија, и да тркне један час до њега. Не показујући му писмо, он би се могао разговорити и споразумети. Али брат Димитрије живљаше далеко, и по свој прилици сад такођер није код куће. Престојавши неко време на једном месту, он се напослетку коначно одлучи. Прекрстивши се обичним и журним знаком крста и у истом тренутку насмешивши се нечем, он се одлучно упути својој страшној дами. Кућу је њену знао. Али кад би сад пошао Великом улицом, затим преко пијаце и т. д., онда би било прилично подалеко. Наша мала варошица је необично разбацана, и растојања су у њој доста велика. Уз то га очекиваше отац: он можда још није заборавио своју наредбу1, па се могао побунити, и дићи грају, и зато се требало пожурити, да би могао доспети и тамо, и тамо. Услед свих тих комбинација он се одлучи да скрати пут, пролазећи 1 Да Аљоша остави манастир и дође куНи.