Delo

104 Д Е Л 0 испод кућа, кроз стражњи део дворишта, а све те пролазе у варбшици он је знао као својих пет прстију. Испод кућа, то је значило преко дворишта, скоро без путова, покрај усамљених тараба, прелазећи неки пут чак преко туђих плотова, обилазећи туђе куће, где га је, у осталом, свако познавао и сви се са њим поздрављаху. Тим је путем могао изаћи на Велику улицу дваред брже Ту је на једном месту морао да пролази чак врло близу од очеве куће, поред суседне баште, којаје припадала једном старом малом, сасвим искривљеном кућерку са четири прозора. Власница тога кућерка беше, као што је Аљоши било познато, једна варошка мештанка, старица са узетим ногама, која је живела са својом ћерком, бившом цивилизованом собарицом у престоници, која је недавно живела по ђенералским кућама, а сад има већ одину дана како је, због болести стиричине, дошла кући и кицоши се у помодним хаљинама. Та старица и кћи јој биле су међутим пале у страшну оскудицу и чак су, као сусетке, сваки дан одлазиле у кујну Фјодору Павловићу по супу и хлебац. Марта Игнатјевна би им давала драге воље. Али кћи, макар да је догазила по супу, од својих хаљина ипак не продаде ниједну, а једна је од њих чак била са предугачким „шлепом“. За то последње је Аљоша дознао, и, наравно, сасвим случајно, од свога друга Ракитина, коме је просто све у њиховој вароши било познато, а дознавши за то, Аљоша је то одмах и заборавио. Али дошавши сад до баште сусеткине, он се наједаред сети баш тога „шлепа“, брзо подиже оборену и замишљену своју главу... и изненада наиђе на најнеочекиванији састанак. Иза плота у суседној башти, попевши се и наместивши се на нечем, стајаше вирећи до груди, брат његов Димитрије Фјодоровић, који му из све снаге даваше рукама знаке, зваше га к себи, очевидно бојећи се не само да викне, него чак и да каже на глас реч, да га не би неко чуо. Аљоша одмах притрча плоту— Добро, што си се ти сам осврнуо, јер ја у мало што ти нисам викнуо, — прошапта му радосно и брзо Димитрије Фјодорових. — Пењи се овамо! Брзо! Ах, како је то дивота, што си дошао. Ја сам сад баш о теби мислио... И Аљоши беше мило, само није знао како да пређе преко плота. Али Мића јуначком руком прихвати његов лакат и поможе му да прескочи. Скупивши мантију, Аљоша ирескочи окретно, као какав босоноги варошки деран. — Е сад уживај, хајдмо! — оте се Мићи усхићеним шапатом.