Delo

ђРАЋА КАРАМАЗОВИ 105 — А куда, — шапуташе и Аљоша, осврћући се на све стране и видевши се у потпуно празној башти, у којој не беше никога, осим љих двојице. Башта беше мала, али кућица њеног сопственика беше од њих удаљена ипак не мање од једно педесет корачаји. — Та овде никог нема, па што шапућеш? — Што шапућем? Ах, ђаво да га носи* — викну наједаред Димитрије Фјодоровић, — збиља, што ја шапућем? Но, ето видиш и сам, како наједаред може да испадне природин несмисао. Ја сам овде потајно и чувам тајну. Објашњење доцније, али знајући да је тајна, ја сам наједаред почео и говорити тајно, и шапућем као будала, премда нема потребе. Хајдемо! Ено куда 1 Донде ћути. Дед да те пољубим! Слава Највишем на свету, Слава Највишем у мени... Ја сам то баш сад, пре нег што ћеш ти доћи, седећи овде, понављао... Башта беше велика, један дан орања, или мало више, али засађена дрвећем само унаоколо, дуж сва четир плота, јабукама, кленом, липом, брезом. Средина баште беше празна, као нека ливадица, на којој се косило преко лета неколико товара сена. Ту башту је газдарица с пролећа давала под најам за неколико рубаља. Ту су биле и леје са малином, огроздом, рибизлама, такођер све око плотова; леје с поврћем око куће, које беху ускопане тек недавно. Димитрије Фјодоровић вођаше госта у један угао баште, најудаљенији од куће. Тамо се наједаред, посред густих липа и старога жбуња рибизли и зове, калине и јоргована, указа нешто налик на развалине једног веома старинског зеленог хладњака, поцрнелог и искривљеног, са зидовима од решетака, али са кровом под којим би се човек још могао сакрити од кише... Тај је хладњак био саграђен Бог зна кад, као што се прича, пре једно педесет година. А градио га је некакав тадашњи газда од кућерка, Александар Карловић фон-Шмит, потпуковник у оставци. Све се већ беше распало, патос иструнуо, све се даске угибаху под ногама, дрво мирисаше на влагу. У хладњаку стајаше дрвен зелен сто, укопан у земљу, а унаоколо беху клупе, такођер зелене, на којима се још могаше седети.