Delo

ГОСПОДИН“ БОЖО 9 околине и „пријатеља“ који им. док год им је врело у казану, из куће и с главања ни одмицали нијесу, а који им, откако су ово отанчали и у чанку им пресушило, ни Бога нијесу хтјели назвати. Шкринули су зубима, прождрли гуку чемера, и постарали се да науче трпјети и не хајати. Мало по мало па се привикоше на нове улоге. И Перун понова доказа, да, чак и усред своје домовине, као оно и изван ње, умије бити добар радиша и басташан прегалац око свачега, само кад хоће и кад се накани. Ика тако исто. Није остало ниједне домаћице у читавој Никшићској Нахији, чију трубу сукна њене нбжице нијесу искројиле, било за гуњине, било за зубуне, било за докољенице. Из њиховог заједничког, ако ће и опорог, труда, иако није пљуштало, а оно је капало. И они својим радом и зарадицом доспјеше да могоше бар према себи и својој околини подићи кћерку до удадбеничке мараме а сина и до коња и до копља бојна. Родитељи су често сујетнији и осјетљивији за свој пород но за себе сама. Перун и Ика би у томе могли послужити за модел. Подијелили су улоге: Перун да „васпита" сина а Ика кћер. И може им се честитати, ако је уопште и тако што за честитање, на успјеху. У Драги Перуновој је свак ко је познавао Ику ђевојком, видио другу Ику, а у Божу, т. ј. „господину" Божу, другог и то ализног Перуна. Родитељи, као родитељи, устајали су и дневи и ноћи, знојили се и мрзнули, сегентали и снагом и животом, ручавали каше и млијека а вечеравали опурених чмањака, и откидали од свог сопственог залогаја, само да би ђеци што обилатији и маснији оброк дохранили, што љепшу одјећу и обућу набавили, те их што љепше и прибраније међу дружину опремили. И развукли су их били дотле, да је Драгин каприс за Ику а Божов за Перуна био и закон и еванђеље. А ту је управо и чвор, да је „господин" Божо био оваки какав је. Није једном било да је Перун, парећи своје џолане поред фуруне или пушећи на извезеном цигарлуку што-но му га је, још онда кад је био „капетан од Мисира“, некакав „инглешки џенера’“ с којим се побратио, поклонио на дар, посматрао дуго свога јединца, како пише или „лентрава“ свијетске потенце, уживао у његовој младости а својој првој и правој слици, потапшао га по раменима и заучинио: — Ех, нека те, халал ти мајчино млијеко, ђетићу, кад си ми таки! Дивна ли ми те Бог даде, да му је за славу! А, ако је мени, чоче, судбина одредила да аргатујем у моје дневи мимо