Delo

„господин" БОЖО 15 IV ЈЂето. Неђеља. Око десет сати прије подне, „господии" Божо се, по обичају, дигао из постеље, обукао гаће од шимпања са златајли џеповима, закопчао докољенице, подвезао свилене подвезе, обуо памукли чарапе на ластику, по овим извезен: мрежаче, а по њима неизоставне кундуре; па у кошуљи, раздрљених а рутавих груди, гола врата и разбарушене косе, изишао пред кућу, с оне стране од сокака, и ту се, на доксату уза сама врата, по навици а на очиглед цијелог свијета, стао умивати. Сестра му преко лијеве руке пребацила пешкир а у десној нагела ибрик с водом те му посипа. И толико се сапуњао и измивао наш млади господичић, да му је требала читава пола сата, не да спере са себе и свога сојли лица и часног образа зној и прашину од јуче, но да се тек отараси пјенушаве сапуњаче од мало прије. И таман довршио и узео од сестре отирач, па се стао трти и брисати, док ето ти му оца Перуна из чаршије: трчи као да га хртови ћерају, и, сав задихан као во на орању, чим би ближе сину, повика: — „Господине" Божидаре, добро ти је јутро! И ту се прихвати за капицу, подиже је с велепоштовањем, па се војничким кораком попримаче Божу, и стаде „на мирно“, као војник пред старешином. — Добра ти срећа, тата!... отповрати му син, продужујући да се отире и не показујући бозна какве нарочите пажње на такав очин став, као кад је од колијевке навикао на њ. Али се Перун не заустави на том, као и обично, но ужурбан и нестрпљив, ухвати сина за десни рукав, и зађе: — А знаш: које добро? — Које, чбче? — Доша’ ни ј’ у госте русински концуле с Цетиња. Ено га у локанду Миле Јованчетове. Ио понагли, соколе, те се нареди, па да гле’мо да му приступиш. — Шта ћу му, кога ђавола? — Ка’ шта ћеш му, ако си 'ришћанин! Па да се спожнате и за госпоцко здравље упитате. И не би ли те, разумијеш ли се, узео уза се и повео у Русију, да довршиш наутике и у сретње се упишеш. Оно, истина, тунака га је дости чколовања и знања и владања, колико га ти имаш садака, — јер си ти Мартиновић,