Delo

16 Д Е Л О а Мартиновићима и није од преше много бубат’ и учит’ ка’ и друзијема. Ема ка’ вељу, е није згорега направит’ познанства ш љуђима и господом од нашега реда, па бога ми с’ и чесове службе — ама на госпоцку — на ове гладне године прифатитћ Но бржај, неборе, те с’ ођеди и нареди, а наредна ми т’ и Бог да’ — фалимо га! И не заборави оно лентро цара мошковскога што си нацрта’, да га покажемо томе концулу из Петрибура,. нека види шта ти баста. А још кад му кажемо ко си ти и од које вријеже, не море бит’ никако е ти се неће обрадоват’, јер је наша кућа Мартиновића гласита у вас свијет и чувена у Мошковију мимо иједну црногорску и кућу и браство. А од трбуха ђеда Мартина има у Петрибуру књажевах и џенералах; и кад би Бог навио да се састанеш ш њима, не би ти мањкало докле ти пара куца, теби па ни твоме ђетету након ђетета. А не море бит’ е ови русински концуле не зна за њих, па онадар треба да сазна и за нас и за тебе нарочито. „Господину" Божу се овај Перунов наговор зареза и у памет и у срце. Утрча у кућу као вихор, и продужи да се облачи и наређује, ема што брже може. Прво и прво дође те сједе на троножни сточић у хлад под џањом у башти. Сестра му принесе пун леђен сапуњаче, у коју он замумољи образе. А Перун притрча с бритвом бријачицом и огледаоцетом у руци, те обрија сина што љепше и умјетничкије мога, не заборављајући да му остави дуге солуфе и кицошки подбрадак. Пошто се поново уми и отрије, намаза косе ружиним уљем; мајка му дочепа чешаљ те га стаде ујдурисавати, гоадећи му вјештачке кудре и витице и правећи му дипломатски раздјељак на лијевој страни. Сестра му завилича бркове као двисцу рогове; а отац му принесе одијело, које сам ишчетка и ишчисти, па му се помога облачитњ И час по не би, а господску особу „господина“ Божа украси „златом“ везени џемадан, „свилени“ трамболос, колан са „златајли“ звијездом на првом листу, и неминовни револвер у колану. Истина и „злато“ и „свила“ чим му је господско ђузелодијело било удешено и извезено, били су исто тако далеко од нравог злата и свиле колико и његово „господство“ од правог господства; али су и они, као и тигула „господина" којом се својевољно и на силу Бога закитио, блијештили очи простоти и голицали његову хоџаковићску сујету, као да су и право злата и права свила били. На крају крајева узе штап и, успркос љетној подневној жези, пригрну трештински капут, подбочи под њим