Delo

„ГОСПОДИН11 БОЖО 17 руке на десни и лијеви бок, тако да му се капут нарогуши попут каквог османлијског чадора; и, он с десне а Перун му с лијеве стране, уз благослов Икин и сестрин му, наши ти баички племићи загазише кроз никшићске сокаке, и, на пола сата пред подне, прекорачише праг кафане зумбул-удовице Миле. Ту затекоше за једним столом Мијушка шпијуна и Шута џандара; сједе, пуше, не пију ништа, и све нешто шапурају између себе. За другим столом сио амбасадоров каваз, Иван Ћакин, те нешто пише и час-по припија из пуне чаше пива. Перун и Божо им назваше Бога. Сви, и Мијушко шпијун и Шуто џандар и Иван каваз, прихватише им га из једног гласа. А Перун, чим угледа Ивана, свог негдашњег друга из Цариграда, притрча те се пољуби с њим — брк у брк, питаше се за мир и за здравље, Перун му представи свога приспијенка, и добричина им Иван обојици наручи по чашу „за сретно виђеније“. Пијући и диванећи, Перун не чами нити дангуби, но свом старом другу и пријатељу Ивану исприча на вјеру рашта је дошао, и замоли га да м> буде с руке те му учини како-год зна, да их министар прими. Каваз се нађе на незгоди: рад би се био одазвати старом пријатељству и ту ситну улогу Перуну учинити, али не смије, пошто му је министар строго наредио, да му никога нити пријављује нити пушта к њему. Замисли се и дође му тешко. А Перун заокупио па не престаје молити и богорадити и кумити хљебом и сољу и Светим Јованом. Кавазу се најзад не мога на ино, но замоли Перуна да сједе с Божом за сусједни сто и да ту попричека: „Министар је, рече, изиша’ у шетњу, и како је већ и подне, то ће се вратити на ручак сад на ’ви час. И почем нема кудијена друго уљећ’ но проз ову исту кафану, ти, Перуне, гле’ај, те, кад наљегне, прилети и приступите му, и радите како знате. Само се мени не чините вјешти; а ја не могу бит’ одговоран за све што се дешава по улицах и по кафанах11. Речено, учињено. Мало по не би, док ево и министра. Каваз Иван скочи на ноге а Мијушко шпијун и Шуто џандар га поздравише под војнички. Перун не би лијен но се залеће, баш као јастреб на кокош, капу под пазухо, па Руса у прси цмок! А како он, тако и „господин“ Божо, не дадоше издушити један другоме. Министар се трже и запањи од чуда, заошија собом, и шћаше да их прође и уграби уз басамаке на први спрат, ђе Дело, књ. 68. 2