Delo

НА ЦРНИМ ПАЛУБАМА 37 Ја знам да је она уморна од дугог бдења под мојом главом; ја знам да ме она никад неће оставити! Тихо у ноћи — тихо у ноћи — када тамни велови покрију цветове по балконима, она ме чува од хиљаду сатана, који долазе из дубина по мене. Она их трује музиком... Спавајте отровани тигрови ! XII Ја сам тужни бедуин, који вечито верује у наслућене и далеке просторе. Давно, давно, пре много векова, пресекли су узде мојим камилама. Њих нико више не води; нити ја више с киме разговарам. Шћућурене тужно, крај какве препукле стене — о, јадне камиле моје! — оне, можда, сада умиру од жеђи и осаме... Мој дух лежи опијен на времену, чији минути капљу као пешчане капи у дубокој мојој пећини. А, када дубоко у ноћ, над мојим згрченим челом, заиграју густе поворке чудних анђела, пружајући ми своје хитоне да их пољубим — ја окрећем упорно главу и склапам отекле усне... Авај! Они долазе да ми кажу, да сам још увек у пустињи. XIII О звуци, о звуци, о звуци! Ви спавате у веловима вечерњих звона, као ритам једне болне •среће. Нерви су ми изаткани од ваших жаока! О звуци, о звуци, о звуци! Ви ћутите и вапијете од бола, од бола, од бола, — као и моја драга, увек много тужна, увек много бледа. О звуци, о звуци, препукли звуци! Ви се одмарате кришом на мојим раменима, као чудни, тајанствени гости — што затим одлазе незнано куда... Тако се тражи само пакао! XIV Осећам да у мени пламте упаљене легије далеких и чудних мојих снова. Над њима лебди, као огромна залеђена птица са својим црним крилима, ноћ у страховитом ћутању... Ах, на пучини се већ дижу и страшно фијучу побеснели пламенови. Они бацају своје сенке далеко изнад неба.