Delo

38 Д Е Л 0 О легије, легије моје мртве! Ја вас волим, јер хероји ваши издишу ћутке под усијаним' панцирима!... Ево, тиња пепео последњег покојника; а пламене сенке све више расту к небу, тражећи престоле у висинама. .. .Пожар се гаси... На згаришту су само још ваши скелети и згрчени прсти,. који још увек очајно машу за својим сенкама... XV Моје су мисли галије на мору, са палубама застртим у црно. Њима шетају вечити путници, који не знају за пристаниште. Њихове су косе уздигнуте од страха, а очи усијане од гледања за пучином. Нико још не сазна за њихове скривене сузе, нико не сазна за њихове утајене гробове. Они се смеју од дивљаштва и плачу од нежности. И, сваке вечери, док на црним палубама добују подмукли добоши и у тамној ноћи одјекује страшни хор страшних сапутника; док свештеници седи, огрнути у бело, приносе путирима своје бледе и свечане усне — дубоко у море незнано куда, са привезаним каменом око врата, спуштају по једнога пресвислог од њих... Ранко Младеновић.