Delo

166 Д Е Л 0 што се цедила испод лампиног окриља. У грлу и у плућима му је кркљало и пиштало. — Тата, ево Милош је дошао! — викала је снаха, поднимивши руку под његову главу, гласно, у уши болеснику. — Удавићу се, ваздуха, отворите прозор! — једва разумљиво је јечао стари. — Тата, познајеш ли ме? — запита Милош кроз плач, и стиште на усне његову дрхтаву руку. У очеву оку сину свест. Хтеде да крене руку, али узалуд,. хтеде се пригнути, али не мога, но се загледа немо и строго у сина. — Шта хоћеш, тато ? Сви се напрегнуто загледаше у његова уста, чија се деснапола поче мицати. — Ту, ту, сад, остати? — Шта каже? — очајно се окрете Милош снахи. — Пита, да ли ћеш остати овде код нас? Милош се намршти, али осети како би немилосрдно било да се сад објашњава, препире, и видећи упаљено око очево, које је љубоморно и нетремице ишчекивало његов пристанак, као отпуст мука и живота, он климну главом. — Хоћу, оче, хоћу. Преко болесниковог десног образа мину осмех, а око му се наводни. — Ходи, ходи, да те пољубим. Милош се прислони, да га отац с великим напором дирне олабавелим, модрим уснама у образ. — Дигиталис, дигиталис дајте! — јечао је даље у мукама, и опет се занесе. Тако уморен и без мисли, седео је дуго крај свога оца, и гледао у његово умирање, докле га снаха и тетка не дигоше и одвукоше да вечера. Деца се окупише око њега, одговарајући паметно на његова питања, у који разред иду и да ли слушају матер. Мати диже са канабета и најмлађу секицу, чије се златне косице уковрчише и прилепише за зајапурене обрашчиће. — Видиш, секице, то је твој чика Милош! Секица, полагано трепћући, диже главу са материна рамена, и осмехну се на Милоша. А он се исто гако насмеши и пружи руке. — Ходи чики. Секица се стидљиво предаде у Милошев загрљај и прислони му своју топлу, мирисну, чупаву главицу.