Delo

М О Л О X 167 — Како си ти златна! Слатко моје мало. Јеси л’ ти чикино злато, а ? Мала климну стидљиво, и загрли Милоша, а кад ју је мати хтела узети себи натраг, она се припи још чвршће уз њега. Милоша на то обли велика радост, и обасу је пољупцима. — Остави је код мене. Није ми тешка и неће ме упрљати. И, сетивши се да се за децу вели да она нагонски осете доброг човека, поносно ју је дизао у вис, и нихао и засмејавао. — Воли чика и вас, само је она мала, она још ништа не зна — рече осталој деци, која су мирно седела, милујући их очима. Отац је пред зору умро. Цело грађанство је долазило да Милошу изјави саучешће, и ретко је ко пропустио а да му уједно не честита на његовим успесима, за које су они нешто начули, и којима се и сви они његови земљаци поносе. А неки су му нарочито топло стезали руку што је тако добар брат и син. Он је после свршене породичне трагедије постао сталожен и брижно је уређивао сахрану и пазио на ред у кући. Иза погреба приону на посао. Узе снаху пред себе и поче рачунати. Трговци и јемци братовљевих меница јавише се сами и он најзад склопи рачун. Из братова осигурања је платио све летеће дугове и један део меничних. Преостали део он прими на себе и обвезује се да снахиној месечној пензији од сто педесет круна, дода још барем стотину. Из тога ће моћи живети док деца не порасту. А онда ће се он већ побринути. Дотле ће и он боље стојати. Снаха се захваљивала, али није могла* да скрије жалост. — Научила сам да се ослањам на неког. Досад сам имала две мушке главе крај себе. Како ћу сад, јадница, сама? Милоша текну у срце тај њезин пасивни и нетерористички протест. — Мораш се научити. Истина, тешко ће ти бити, али ја ћу одсад чешће долазити. — Кад мислиш ићи? — запита Меланија кукавно. Искаћу још месец дана допуста. Уморан сам, да се мало прикупим. Жени синуше очи. Најстарија Милица изненада дохвати његову руку и пољуби је. — Немој, чико, ићи. И мама и ја ћемо да те служимо. Ми те тако волемо. Милош је пољуби у косу.