Delo

168 Д Е Л О — Ти, мала. — Нисам ја тако мала, чико. Знам ја и да ти дугме пришијем. Само ћу се бојати без тебе. Кад већ нашег тате нема. Милошу посукнуше очи те се окрете. — Неће вас чика оставити за увек. Не бојте се. Прва три дана није излазио из куће. Одмарао се. Ходао је из собе у собу, разгледао зидове, стари и познати намештај, узимао у руке и превртао и последњу чашу из оног сервиса, којим су се још они некад служили. Остали су још сви стари везови, који се ишчилише, и старе слике „Херцеговачко робље“ и Дефрегерова „Последња одбрана". И све му је то сад било лепо, и, са осмехом у души, сећао се како су му некада те слике, у доба најбешње сецесије, биле ужасно примитивне и неукусне. Извлачио је братове и очеве књиге, и сатима срицао очеве, наивне, протестне глосе по маргинама ,,Quo’vadis“-a, где је стари правословац доказивао да Петар није ни био у Риму. Превртао је породични албум слика, и налазио лепоте у старој, смешној ношњи његових тетака и у шиљастој фризури његове снахе док је још била девојка. Особито је дуго посматрао слику покојне матере и оца. Мати у широкој, тешкој, црној свиленој хаљини с турниром, с високим корзетом и узаним рукавима, и с великим овалним медаљоном на прсима, а отац у широким, јасно сивим, неуглачаним панталонама, које се доле још више шире, као изврнути левак, до шиљка дугих ципела. Коса дуга и колмована, а у руци нови полуцилиндер с маленим ободом. Леп пар људи. Из последњег листа извади своју слику као матуранта, и стави је до родитеља. За чудо, како је налик на оца. Само је нос кукаст као материн, али очи и јаке усне су као очеве. Да пусти ону брадицу испод доње усне, био би још сличнији. — Милораде, ходи унутра. Дечко уђе. — Стани мало да те видим. И Милош погледа час у очеву, час у своју слику, а час у братића. И осмехну се. — Знаш ли да имаш наше Окинске очи. Као деда, и као ја. — Мама каже да сам исти тата. — Да, да, прави Ока. Хајде иди! — Боже мој, боже, и то је тај потез вечности. Eudgkeitszug!1 1 Потез вечности.