Delo

М О Л 0 X 169 Милош зажмури и причини му се што му ни математика, ни историја није могла дочарати, да је осетио дах бесмртности, вечитог трајања, и његов закон, чији је символ породица. Шетао се по дворишту и по башти. Снаја му је показивала руже које је Милан калемио. Оне сад пупе. Он неће видети плод свога труда, али Милица ће их мирисати и китити њима свој сточић. Очево чокоће цвета. Он га је још резао, али сад већ Милош мора да кида излишне изданке и ластаре. Миланови голубови гучу и тапшу крилима на крову. Они сегедински, жути, биће још од његових, ради којих се он пре петнаест година завлачио на таван да се успављује њиховим вивкањем. — Воли ли Милорад голубове? — Дабоме. То је од вас наследио. Хоћу да га одучим од тог беспосличарења. — Пусти га. Сваки дан је излазио на гробље са снахом. Суседи су их с поштом поздрављали и освртали се за њима. Он је пролазио међу гробовима сам и са жалошћу гледао онај велики нови део, који се испунио, док је он био на страни. — Све су то добри наши људи. И учини му се да није лепо поступао с њима што није мислио на њих никад, док су се они борили са животом и са смрћу. Затим је излазио у град. Један пријатељ из школе га је пратио и с поносом тумачио, колико се нових кућа сазидало за последње време. — Чија је оно лепа кућа тамо? — То је Симендићева. Не знам да ли ћеш га се сећати? Ишао је с нама до четвртог. Па је онда свршио палирски испит. Врло вредан човек, способан као какав инжињер. — А Србин, је ли? — Да. — Хвала богу! А како Срби уопште? — Тја, многи пропадају. Старије породице. Али дижу се мали људи. — Нека, нека! Хвала богу! У читаоници га сви поздравише ванредно топло. Стари поп Аврам се тужио што ето и он иде у туђину. — Гешко је нама Србима овде издржати конкуренцнју кад све што вреди оде или у Србију или на страну. Разумем ја на-