Delo

м и л о х 171 сејано, сваки за себе, неуредно мешајуНи и прихватајући своји.\ назалним тенорима и басовима погребне стихире, и у исто доба отресали отопљени восак на попуцале плоче, где се одмах и ледио. Милош их је слушао и гледао, и причини му се, да се попови нишу десно лево, док одједном почеше се мешати у друштво сувих светаца на иконама, и витлати се уоколо. Милош се намршти и стеже прстима чело између очију и веђа. — Охо, то је несвестица! — И уплашено примети да му колена дрхћу као од треме, а бедра му се ознојише. Он се окрете да би се охрабрио, и тада се сукоби са једним погледом. Застаде. Једна малена девојка, румена лица у воштаничкој светлости, гледала га је један минут без трепета, па онда мирно спусти очи. Милош осети гежину свог заустављеног даха у прсима, и с напором се одвоји од тог погледа. Нека болна забуна и пријатно узбуђење овлада њиме. — Шта је то? Ко је та девојка? Шта је она хтела? — И сети се одмах сличног расположења када је некад као ђак тако у цркви разазнавао међу гомилом бели крајичак једног профила. Од куда то старо осећање? Да то није у вези с његовом грозницом? Глава га је болела, али он је, не обрћући се, осећао онај поглед, који лежи на његовој усијаној глави. као мека рука. При излазу се опет погледаше. У њеним светлим очима. које су се зелениле из њеног белог детињастог лица као две цветне леје у њиховој чистој баштици, било је нечег упорног, питомачког, готово очајног. Око њених детињски напућених усана није ни заиграо осмех. Шта је то? То није шипарички поглед, то није кокетерија са непознатим и први пут виђеним, то је поглед који говори као да наставља већ започете речи: Шта значи та одлучна озбиљност, тај јогунасти захтев и страх, позив и преклињање да је разуме, али да је не услиши. Целог пута је осећао тај поглед на себи, освртао се као да је ту крај њега, и ћутао. Запитао је снаху, ко је та девојка била, и она му је рекла непознато име једне обичне, сиромашне девојке. Није хтео да се потужи на болест. Што да их плаши, и овако ће проћи. Али глава га је подмукло бридела. II он се узалуд трудио да то скрије, јер снаха и деца осетише да се с њи.м нешто збива, и сви се престрављено згледаху, питајући га, тобоже гек онако, да ли је уморан. Да неће врућ чај или укувано вино. јер могао је на гробљу прозепсти. Њега је гануло то нагонско схзатање и саосећање, и бранио се да му није ништа