Delo

'172 Д Е Л О Целе ноћи је мислио на ону девојку. Сањао је њу и Вилму, као да је она Вилмина собарица и сестра, и како их Вилма затиче где заједно читају Фауста, те малу хоће да истера из куће, а он не да. Ујутру му је било исто онако зло, али се он усили и диже. Отишао је у улицу, где она станује са мајком и са једном лудом сестром. Морао се да усиљава и претвара, као да послом пролази, међутим је мотрио прозоре, и кад је пролазио поред куће за коју је мислио да је њена, срце му се узнемирило. И радовао се и смејао се себи, што чини као да је од осамнаест година. Није ју видео, и то га је разочарало и ражалостило. Стао је на углу, не знајући куда, и страхујући да ће пролазници сазнати шта је он наумио, и смејаће му се. — Ех, шта ко може мислити! — и врати се опет натраг. Она је стајала крај ниског прозора, у белој, зефирској блузи и с мушким оковратником. Равно подшишане шишке су је чиниле још детињастијом, а на бронзаној, извученој мекој коси, као црни лептир на расцветалом шебоју, лежала је велика свилена машна. Погледали су се исто онако озбиљно и устрајно, као двоје прокажени у туђини, када се грчевито приљубе у великој, несрећној својој љубави. Милошу зарудеше образи, и он осети физички бол, када је морао своје очи да откине од њеног погледа. Поподне му је већ било горе. Остао је код куће и гледао кроз прозор. Допадало му се све. И то, што када пројуре кола његовом мирном улицом, већ из далека зазвецкају чаше на креденцу. И нарочито је волео да слуша сељаке који вичући говоре о својим обичним пазарима и о женидби синова, као да су глухи. Научили се викати на широкој, ветровитој равници, где се крај плугова довикивају с чахире на чахиру. Од једном примети њу.!| Ишла је полако, по свој прилици због снебивања јер се морала журити од куће и борити на углу, да ли да сврне у његову улицу. Ишла је погнуте главе, и ако је морала њега видети. Имала је палето до колена, у чије је шпагове дечачки турила руке. Испод палетоа плаву сукњицу више чланака, са широким плисирањем, која је несташно одска* кивала од њених ногу при ходу. Мушки оковратник, на који је, као набурено, притисла своју малу, округлу браду. Али најлепше и најслађе је било код ње нешто, што је Милош до1\ле замерао као велику неукусност код сваке друге. Носила је високе ци-