Delo

М О Л 0 X 179 има листи, и листови колико угала. Избројао је и све беле венчиће, фигуре на плавој основи бојадисаног плафона. Има их с једне стране четрнаест, с друге чегрнаест и по, а са ужих страна десет и девет и по. Сваки венчић има по пет цветова, а сваки цвет по осам белих црта. Он је све то бројао, сабирао и делио и налазио је да има једна магична бројка, која се провлачи кроза све комбинације. И нашао је да су ти цветови само за површно око једнаки. Ко боље загледа, уочи њихове индивидуалне особине. У главном, сваки је венчић, кад се кроз трепавпце гледа, сличан мачјем лицу. Али их има намрштених и има их доброћудно раскежених. По дрхтају сенки знао је ветрове, а по положају њиховом знао је време. Чуло мириса му се тако развило, да је осећао из опраних рубаца старе мирисе, и кад снаха уђе, шта се кува, а дође ли ко, одакле долази : да ли из мушког или женског друштва? Заволео је тишину, и сазнао је њене говоре, сензације и панике. Шум, кад се одело и перје у душецима слеже. даске крцкају, миши трче по ћебету, муха хода по политури. А јутра су свечана. Тада се отвара прозор, улази ваздух и сунце и мирисна прашина са гроздова. Кад се једном једна пчела забунила и улетела у собу, њему су сузе навреле на очи од среће. Њен зузук је био за њега оркестар; питање њеног изласка, најважнији проблем дана. Он јој је тепао и респектовао је, јер је она била •сва жута од цветног прашка у који се умељала, а на њеним бутинама теретно су се слепили слојеви жутог воска. Сада су већ долазили пријатељи да га походе. Он је слушао њихове говоре и иочео се занимати њиховим тегобама, и саживљавати се с њиховим радостима и жалостима. То су све добри људи, и заиста, питање њихова опстанка је питање изнад свију. Њему је ласкало што се цео град ингересовао за његово здравље, што је чак и сам начелник, за време његове критичне боље, наредио да се улица испуни и обложи дебелим таваном сламе, како •болесника не би кола узнемиравала. И кад су му рекли, да су одложили избор инжињера док он не преболи, и не рекне последњу реч, њему је та пажња била ванредно мила. Он је обећао да ће се примити тог места, и тада није осећао да чини икакву жртву и није га вређало што су сви били задовољни, н сматрали да је у ствари и он сам постигао велику срећу. Снаха га је с децом обасипала захвалама и сузама, што се он за њих жртвује, а он 12*