Delo

ОЧАЈАЊЕ ПАВЛА РУЊАНИНА 185 Долази друга, прави се као да га већ одавно познаје, тапше га по рамену, и хоће да му нешто шапне на уво, тако да он види напудрован го врат како прелази у две обле меснате груде, које га опајају више него јак мирис парфема... Сиган и оштар звук звонца са станице, и зелена светлост која је у мраку још још више одударала, трже га из маштања. И одоше плахе мисли као ноћни лептирови Павле Руњанин љутито промрси нешто, онда убрза кораке и грчевито стегне вилице, да му од узбуђења не подрхтавају мишићи А од некуд из нутрине навирала му на уста бујица речи отровних и кобних. Дође му да пркоси самом себи, да прокуне први зачетак човека и да обори цео живот до ништавила. „Еј, животе, животе... око нас на све стране мрак и хаос без краја и конца, и сад крећи напред. Куд? Где? Како? — Неко с нама тера бездушну шалу. Тешко оним паметним и озбиљним!" И ако је из искуства знао да тако препирање са самим собом не води ничему, да је унапред узалудан сваки напор и покушај, и да то доноси само још веће незадовољство, јад и несрећу, ипак се није могао уздржати. Очај је већ хватао маха и он је наставио мислити: „Зар је култура и свест зато да нам покаже рођену пропаст?" У помрчини и пустињи, тако узнемиреном и раздраженом, учини му се да читав крај, читава природа одговара једним немим, огромним: „Да“. „Па нека буде и тако“, дочека он злурадо „али онда је сасвим свеједно радио човек или нерадио, уживао или патио, непоштен или частан био — једнака судбина све чека. Тамо иза гроба, у вечном ништавилу, нема више земаљских закона, нема скученог и лажног морала, ни земаљске неједнакости. Тамо влада бесвест мирно и вечно... Какав бедан и нечастан свршетак! Где је тада људска снага, људски ум, и тај силни људски понос?“ Као и обично, на та питања која од постанка стоје без одговора, салетише га оне мутне отровне мисли које убијају наду и разоравају сваку срећу. „Чему онда све? — Чему рађање, родитељска нега и сва лепа младост? Чему онај силни и искрени рад, напор, и она вечно лажна нада? Чему она глуиа и тако страсна љубав која и најпаметнијим мозгом завлада, и ствара нове патнике? Чему весеље и туга, уживање и патња? II чему цео овај наш људски живот? Кад ће једног дана доћи час пун бола и ужаса, у ком