Delo

186 Д Е Л 0 ће нам све то бити тако туђе? Кад ћемо се сами себи чудити,. како нас је могло нешто тако растужити, како смо могли нешто тако волети; и кад ћемо жалити што смо се у оптше рађааи? А то ће доћи, то ће јамачно доћи.. Ха-а, па чему онда све то? Чему?! — ману он снажно неодређено руком, и насмеја се горко, саркастички, попут оних младих, живота жељних, туберкулозних људи на самрти, који умирући теше се бар тиме што ће и оним другим веселим и здравим људима једног дана куцнути исто тако смртни час као ово сад њима... ■ Баш код саме станице излети однекуд неко псето весело лајући и скачући му у сусрет. Руњанин га гурну немилосрдно ногом, и оно се изгуби у мраку завијајући. Испод велике дрвене лампе, крај хрпе зарђалих шина, стојао је Борко, жељезнички стражар. То је било његово псето. „Ала су ова господа животиње", помисли он, и развлачећи широке уснице на смешак, што је могао учтивије поздрави Руњанина. Овај му и не одговори. III Има ли чега одвратнијег од неуредних канцеларија на забаченим станицама? Кад је Павле Руњанин ушао унутра зачуди се што нема никога, и онда погледа на сат и увери се да је за десет минута задоцнио. „Дакле опет једна казна“, и погледа око себе. Све прашњаво, затрпано хартијом, отпацима и разним потребним и непотребним стварима. Сва соба заудара на ћумур из зарђале фуруне. Преко излизане клупе извалио се жандарм и хрче отворених уста. Можда за једног шефа станице, који се помирио са судбином, није у том свему било ништа страшног, али за Павла Руњанина који је прекинуо школовање; који се у ову мучну службу склонио од невоље, само за неко време, док се помогне; који је од детињства сањао само о великом и лепом; и који је у својим мислима живео у красним богатим градовима с паметним, угледним људима и лепим страсним женама — то је било несносно. Сваког дана гледао је он те исте ствари и сваким даном расла је његова одвратност према њима. Зашто? То ни он сам није знао. Од првог дана кад их је видео: и овог леног глупог жандарма и ону чађаву фуруну до њега, и ове изломљене столове, старе шкрипаве ормане и незграпне фијоке заједно са свим оним могућим љу-