Delo

ОЧАЈАЊЕ ПАВЛА РУЊАНИНА 187' дима с којима је морао долазити у дотицај, па и у самом свом шефу, он је нашао нечег грубог, одвратног, недостојног њега. А данас, нарочито вечерас, као да су се ти његови осећаји потенцирали. Ух, ужас! И одједном сину му мозгом да то све отсо себе још више испретура, изломи, уништи, а жандарма онако у спавању да свом снагом удари, па да бежи некуд, куд било, ноодређено... На телефону зазврчи звонце. Жандарм се буди и пипа за главу да нађе капу која му је пала на под. Руњанин остави фењер на сто, нагло збаци шињел са себе; и хвата се усиљено дужности. На телефону није добро чуо, лупао слушалицом, викао, љутио се, и непотпуно, осорно одговарао. Телеграф покварио и псујући га оставио. Пишући и срачунавајући грешио j'e, цепао хартије, и опет грешио. Са лица му се читала одвратност и борба. Жандарм га је дуго тако посматрао и најзад се усудио да. проговори: — Шеф се љутио... — Па ? — Дошла госпођа па га умирила. То је било довољно да се Руњанин сети свих оних свакодневних сцена између шефа и његове жене, кад би он дошао да од њега прими дужност. Млада једра женица, више здрава и развијена но лепа, долазила би по свог мужа увек насмејана и као жељна пољубаца и мушког загрљаја. Све слободно време проводили су заједно, па им ни то није било доста — љубили су се и мазили и пред њим у канцеларији. За Руњанина су то биле муке, неподноснве муке, и он се управо радовао што их и сад није затекао. „Ето, и они у овој пустињи имају бар зашто да живе — на махове размишљао је радећи посао — али ја?... ја-а?!“ IVIV Кад је сав посао био свршен, још је преостало два сата и нешто више до ноћног укрштавања возова на његовој станици. Први је имао стићи оријентални ексресни воз из Београда, а онда теретни из Ниша. Шта да се ради за то време? Не спава му се никако. Жандарм опет заспао и већ почео хркати да се сва rwyna тресе под њим. Он га сажали и ^завиди му у исти мах.