Delo

188 Д Е Л О Кад је ноћ и кад је човек још осамљен, онда су инстинкти много јачи у њему. Тако је сад било и код Павла Руњанина. Некако нехотице, неосетно клизну му једна врагољаста и жудна мисао у одаје његовог шефа: „Шта ли раде сад они? — без сумње спавају. Ох, кад би он нешто био на његовом месту!... — Каква лудост! — шапћући затим прекори сам себе, па ипак помисли:'„А дели нас само један танки обични дувар“. Онда га нека неодољива и луда сила привуче, те он опрезно, обазирући се на жандарма, пође на прстима према том дувару. Пред очима му је лебдила шефова спаваћа соба, управо онаква какву је видео кад је био први пут код њега у посети, само је сад било слабо осветљена, попут оне клеробскир-светлости на позорницама. .На оном истом широком плеханом кревету разабирао је сад двоје загрљених како блажено спавају. То је шеф и његова жена Слика те фантазије тако је била јака да му се чинило да сам себе гледа на његовом месту. А кад се сасвим привукао дувару, кад је топлим прстима опипао хладан зид, и кад ослушкујући није могао ништа чути онда се поново наљутио. Огрнуо је нагло шињел и без фењера изишао напоље као да је нешто нечасно учинио пред множином људи. „Ето таки је човек. Сви смо ми ниски, подли, то нам је у души, у корену.“ Напољу опет мрак и хладна гмизава влага која пузи по човеку као отровна мисао. После неколико корачаја, Руњанин се устави и стаде ослушкивати. На све стране тупа гробна тишина која нас подсећа на нешто непознато, нешто страшно и вечно после смрти. У ушима му само зуји као да из велике даљине чује шум слапова. Са мокрог грања и пожутелог лишћа клизи нечујно роса и, кад се сакупи која капљица, пада, с времена на време, на мокру земљу као лоптица од гуме. VV Тако размишљајући и препирући се сам собом, шетао је дуго пред пустом станицом. Време је пролазило неосетно. Занесен мислима није чуо ни звонце на телефону које га опомињало да се спреми за дочек возова. Тек кад је ударио сигнал он се тад сетио да је на дужности, и преко воље прегледао све још једном и изашао до самих шина.