Delo

Д 'Е Л О 1190 чистије, лепше, тако да је Руњанин упознао арију из неке врло познате опере. „И то сам већ заборавио... Сасвим ћу заглупити“. Однекуд му приђе кондуктер, поздрави га лено и упита. — Шта је то с теретним возом? Замишљен, Руњанин није ни помишљао на воз. Једним наглим погледом премери он тог човека, и кад спази широко чело, црвене задригле образе, шиљасте бркове и два подваљка под ситном брадом он помисли: „И овај је од оних срећних глупака који осим јела, пића и топле постеље не тражи више“. Онда, као да није ништа ни чуо, ухвати га за раме и упита: — Ко оно пева? — Хе, хе-ее... братац мој, оно је фино друштванце. Овако сам их затекао у Београду и сигурно ће тако терати до Цариграда. Биће Швабе, Французи, да их ђаво носи! Наједном подигне глас и развуче одушевљено: — Ал’ међу њима што је једна жена! — Их-х... — вешто пукну језиком и неспретно пољуби меснате прсте своје леве руке. VI Кад је Павле Руњанин, заједно с кондуктером, дошао до вагона, у ком је био ресторан, чуо је сасвим јасно звиждање једне деликатне мелодије из мајсторских Делибових балета. Hajпре му несвесно изађе пред очи сав онај призор, играње и шкрипање папучица на позорници кад се свирају таке пикантне, раздражљиве мелодије, па онда помисли: „Да ли и она звижди? Биће да је балетна играчица“. Кондуктер, не разумевши ништа од свега тога, рече смејући се: — Ето их, сад су ударили у звиждање... Их, како бризгају! Идем баш да их видим како сад изгледају. Још је обећао Руњанину да ће у вагону за собом оставити прва врата отворена, тако да би он споља могао кроз друга, стаклена, све видети. Једним вештим покретом руке и ногу — и кондуктер је већ био у вагону, успркос својој несразмерној дебљини. „Руњанин почека мало, затим се примаче вагону испод затвореног и застртог прозора, не би ли што чуо. Кондуктер још није излазио. „Ваљда га нуде пићем“, — позавиди му он.