Delo

ОЧАЈАЊЕ ПАВЛА РУЊАНИНА 191 А кад погледа низ воз и кад се увери да кондуктер још нигде није излазио, науми да сам пође у вагон. У часу је створио читав план. Закопчаће шињел, наместити жељезничарску капу, узети у руку фењер и званично проћи кроз вагон. „Али тако ћу их мало видети — сети се — Како би било да их што упитам?" Замишљајући сам себе како пролази вагоном, и размишљајући шта да их пита и којим језиком, није ни опазио како се сенка нечије руке показала на застору и како се нагло затим спустио прозор. Руњанин се стресао од лупњаве. Оштар сноп јаког светла из вагона јурну на поље и распршта се у огромном мраку. Тада се промоли на прозору витка прилика младе жене, бледог тена, са густо сплетеном косом у нереду, тамних светлуцавих очију и правилног безизразног лица, покривеног оштрим •сенкама које су јој давале сетан изглед. Била је одевена елегантно чак лако до разголићености; ау преслободном њезином понашању и покретима било је нечег сумњивог, демимондског. Али Павле Руњанин није хтео да мисли на то. Занесен обичним оперским мелодијама које су у њему будиле угодне и маштом улепшане успомене, заслепљен баналним сјајем ресторана, и, у својој големој и грубој осамљености, заведен већ самом појавом жене и женском разголићеношћу он се усиљавао да сам себе увери да је то нека изванредна жена, сушта благост и лепота, какве још досад није срео. Ако га његова проницавост не вара, то ће једино бити она која ће знати разумети* његову љубав коју беда и очај чине неизмерном. И он се пушта случају и моментима да се играју њиме као таласи шкољком. Засићена песмом и сјајем, млада се жена нагнула на прозор, манула досадно руком онима у вагону, дубоко удахнула два три пута свежег ноћног ваздуха и као за себе нешто рекла, прошаптала, као што се њему учини, тако нежно, тако сентиментално. „Можда је и она несрећна11 помисли он и пожели да се сав жртвује за њу. Али од бедника се не тражи ништа ; па ако и сами ком што понуде, нико неће да прима од њих. Изгубљен у чежњи и очекивању он је као ван себе шетао под њезиним прозором и уздисао: „Кад би ме још само једном погледала! Кад би се сми•ловала !...