Delo

192 Д Е Л О Два упаљена ручна фењера заљуљаше се сасвим доле на крај воза. Ситан слаб звиждук прекиде тишину и неколико људских прилика попеше се у вагоне. Пијан од заноса Руњанин је само мислио: „Кад би она знала ко сам ја, где сам ја све био, и какво се срце крије под овим масним шињелом..." Али кад неко викну снажно и развучено: „Готово!“, Руњанин се тргну и спопаде га силна грозничавост као човека који последњу пару меће на коцку. „Није могуће!“ очајнички се снебива неверујући сам себи „Зар ће свега овога за неколико часака да нестане? Зар ће све ово да се изгуби, да оде као што је дошло, а мене да опет оставе овде, у пустињи, за божјим леђима, да пропадам, трунем ?!... Крупан звиждук локомотиве орио се већ станицом јављајући полазак воза. „Да сам се бар упознао с њом... Да јој речем штогод?... Воз тек што није кренуо. Pbe више није било на осветљеном прозору ресторана. То га још више раздражи и он помисли на последње средство: да нагло баци шињел са себе, па да у последњем часу ускочи у воз. Затим да потражи ту лепу и добру жену, да јој све исприча, да јој отвори душу и срце, па онда нека раде с њим што год хоће. „А шта ће бити са службом?“ — пита га савест. „А глад? Па беда, оскудица?“ —добацује му инстинкт самоодржања. И Руњанин сав усплахирен и у грозничавој журби није знао куд да се одлучи. Воз је већ лагано кретао клизећи као по леду. Кондуктер хтеде проћи мимо њега, гледајући где да се попне у кола, али кад га спази окрену се и добаци му: — Па ви сте још ту! А канцеларија?!... Идите брже, шефа су пробудили.,. љути се силно... Инстинктивно, чим је спазио кондуктера, Руњанин је одмах осетио да пешто није у реду. А кад му овај помену канцеларију, он сс у часу сети какву је глупост учинио. И онако узрујаном и раздраженом читава му се грешка учини још већом и црњом.