Delo

ОЧАЈАЊЕ ГТАВЛА РУЊАНИНА 193 „Отпуст из службе“ — помисли, и пред очи му изађоше све оне неугодности, понижења и невоље које долазе после тога. И у оно пар последњих стреловитих секунада, Руњанин се реши да скочи у воз као самоубица кад скаче у смрт не мислећи шта ће после бити, Још му само сину мозгом једна утеха: „Колико има боема у свету који живе ни од чега и ни с чим. Тако ћу и ја... и онда свом снагом потрчи да се попне у последњи вагон. Али воз је већ све брже и брже јурио. И баш кад је Руњанин хтео да се ухвати за гвоздену шипку на степеницама засену му очи оштра светлост из вагонског ходника, неко снажно нешто викну и воз га одгурну, измаче му испред самог носа. Оде као муња! — Ох! — шкрипну зубима од муке и немоћи. А онда, задуван, јадан, и сам пред собом понижен, ухвати се за дрвену лампу недалеко од станице. Око њега се одмах окупи неколико жељезничарских стражара и радника. После дође жандарм, па и сам шеф. Али Руњанину није било до њих. Голем јад и силна дубока туга, као још никад у животу, падоше му тада свом тежином на душу, и он, први пут после детињства, истински грчевито зајеца и горко заплаче... А шеф станице псовао је, и љутито се истресао над њим: — Умало се не догоди несрећа; а ви напустили канцеларију! — Зар вас није стид? Имате ли ви части и образа? Из милости смо вас овде примили да не скапате од глади, а ви сад тако... пропалица једна!... Бр. Машић. Дело, књ. 70. 3