Delo

УСРЕД АДРИЈЕ — СВРШЕТАК IV Иза сваког одласка које радничке групе у Америку, постало би острво тужно, пусто и посиромашјело. Не само рођаци и пријатељи него и сви острвљани оплакивали би, у својим душама, губитак далеких путника, и то с толиким болом, као да се онај, који је отпутовао, никад више неће повратити на острво, као да су отпутовали у земљу, „из које повратка нема.А та се туга осјећала не само на људима него на свему што је патрило острво и што је било у вези с животом и врелим дахом оних који су отпутовали. Куће, клисуре, горе, море, ситне барке у луци, којима су они, који су отпутовали, некад преваљивали море од острва до острва, све је то стојало пусто и глуво под неком отајственом копреном сјете... Острвљани промјенили би се посве у души и у тијелу. Њихова мисао постојаше млохава, и док би југовина дувала, посве мртва, а корак сломљен, кретње неодлучне, празне, поглед на море, на разапете мреже и барке безутјешан, као да су они који су отпутовали однијели им сву снагу и способност живота... Тужно, црно-тужно дувала је југовина острвом по тијесним улицама, по виноградима, рогачима, смоквама и наранчама, око смиља и кадуље, а по тој југовини, обалом, виноградима и гором лутала је Минка сабирући као вила жалости бисерје, успомене на Ивана, што је изгинуо преко пучине... Родитељи Минкини, ћутећи с даном у дан терет ћерине жалости, превише се као жалосне врбе под насртајем буре, као два квргава рогача под разором југовине и црног леденог вјетра смрти...