Delo

196 Д Е Л О сва сусједна острва ходочастећи од цркве до цркве, од свеца до* свеца, од крижа до крижа бијући се у прса и изговарајући гласнО' молитве. Вођ процесије какав стари брадати рибар са разорима буре и мора на челу и у лицу, водио би: — Вјечни Боже, ослободи нас од зла! — Ослободи нас, ослободи! — пратила жалосна процесија. — Од куге, рата и глада! — Ослободи нас! — одјекивало стогрло понад мора, којеје равнодушно ваљало своје тешке модре валове. — Од куге, што нам трсје дави! — Од куге, што нам трсје дави! — И придрж рибу у нашем мору, Господе вјечни! — вапијао вођ. — И придрж рибу у нашем мору! — ромила очајно процесија. — Да не иде у туђа мора! — Да не иде у туђа мора! Иза овог вапаја слиједило је кратко клечање пред црквоми заједничка молитва, а онда се опет процесија дигла и вођ позријевши морем уздигао глас. — И поврати нам наше из туђег свијета. — И поврати нам наше из туђег свијета, — чуло се наједном јецање и тешки уздисаји из процесије. У процесији се налазила и Минка са мајком. Кад се пук нешто сабрао од овог ударца, стао је са свим маром да на стару цијепи американску лозу, ну мисао на далеки плод американске лозе постарјела и посједила је многе, и многима задала је и смрт... С опустошењем винограда настало је тих година љуто сиромаштво на острву... Сви острвљани страховали су, да ће надоћи године љутог глада... Прије чуварни и шкрти, постадоше сада болесно шкрти... У цркву су полазили сада много више него прије и молили се жарко и усрдно; бојали су се Бога и светаца мислећи, да их стиже казна божја, ну унаточ ове бојазни нису давали милостиње... Многи би ступивши у цркву намјеравао сирва да спусти новчић у каменицу са светом водом, ну опипавши га боље у џепу суспрегао би се с нијемим. обећањем, да ће дати тај новчић кад надођу боље године.