Delo
УСРЕД АДРИЈЕ 197 VII Сви виногради шијора Марка Рашковића бијаху пали жртвом пероноспоре. Шијор Марко посједи „преко ноћи“, ћутећи ■с дана у дан како се руши и како вене попут своје лозе. Вишепут стао би подно винограда и загледао се нијемим очајем у лозу, коју је полако али сигурно подгризао трсли уженац и из његових груди ломио се уздисај за уздисајем... — Јављајући сину Ивану у Америку несрећу, говорио му је у писму: „Мене нестаје, синко, жива. Нигда нисам, синко, на то ни мислио, да ■се може, диго, вако полако умират с лозом. Досад нисам ни знао, шта је лоза док сам брао с ње плод, ну сад знам, диго, да је више лоза него људски живот... На нашој изоли’1 живот је врло тужан, синко мој. Све плаче и плаче и плаче... Упри ти тамо штогод, диго, у златним рудницима, натрпај џепове златом и пустом паретином и дођи здрав и жив натраг, да затечеш мене и мому живе. Ти си нам сва нада и уфање, диго.
Твој мили цвитић Минка држи се тако, тако, блида је и вене, биће за тобом. Ну, синко мој, ти не вени за њом. Боље је да она вене за тобом него ти за њом. Ако те, диго, надари срића, па упознаш тамо што богате женске, знаћеш, шта ћеш чинит, с овом овди ниси још винчан, диго... Поздравјамо те мило и драго, ја и мома, Јединче мој, мили мој. Желимо ти да натрпаш џепове златом и паретином тако, 'да их једва довучеш до наше изоле. Што више, то липше! Твој тутујући Цако.“ Шијор Марко запечати писмо, кане једну сузу на њ и стане неко вријеме размишљавати, би ли платио поштарину или пустио да му син у Америци поштарину плати, ну на крају домисли се, да ни он ни син поштарину не плате, него нека „м6ма“ •од својих приштеђених грошића сакривених дубоко у шкрнњи под робом приушти листовну биљегу, што је „мома“ без крзмања своме сину приуштила. VIII Иза мјесец дана одговорио је син и оцу и мајци: „Драги цако и мила мома! Ја радим с нашнма у златним рудницима и зарађујем добро и све слажем грошић на грошић и завезујем у мараму, а мараму носим око паса. Драги цако! 1 Острво.