Delo

204 Д Е Л О спусти на главе вјереника, ну кад су њезине руке дотакле њитсове главе и она прошаптала: „Бог вам дао срећу“, срушила се је мртва на крило сина. Старпца је већ давно и давно венула. Смрт мужа била је унутарње и њезина смрт и она је само неизмјерном снагом воље живјела за дјецу, ну у овај час, кад је требала да само још неколико часака издржи, издала ју је задња мрва снаге и испустила је душу... Иванову душу овије жалост и љути горки цвијел — све што му је још преостало на животу и острву, била је Минка. С горком непреболном жалошћу сложила је Минка своју другу вјенчану оправу у шкрињу... По острву стао се просипати тајанствен шапат да није „суђено“ да се Иван и Минка узму... Острвљанима се чинило, да и виногради и море у тугаљивом сутону шуме: да није „суђено" да се Иван и Минка узму... И острвљани не преварише се у свом тамном наговјештању. Пб године иза смрти Ианове матере прогутало је једне ноћи по „невери" море Минкинога оца и његову читаву рибарску дружину, кад су се враћали од острва побожних виноградара према родном острву... И као по закону неког несхватљивог грозног усуда, као на заклети глас љубави и смрти, одазвала се је — мјесац дана иза његове смрти — Минкина мајка леденом гласу свога мужа и пошла у хладни гроб... Читаво острво завије се у копрену језе и страха пред Провиди и Природом. Све многобројнији поход бјеше у цркву, све чешће ходочашће свецима и светицама околних острва усред адријанског мора и сабласно лутање од крижа до крижа и покајни ударци шака у прси. — Сачувај нас, вјечни Боже, од непогоде! — водио стари брадати рибар са рибарима буре, мора и година у лицу. Сачувај, сачувај! — вапио очајно збор, бичеван Богом, судбом и животом. — Од загонетка, отајства и саблазни! — Сачувај, сачувај! — грмјело очајно понад мора. — Што глођу срце и душу и памет! — Сачувај, сачувај, сачувај! — све тупљи очај парао тужном збору срце... А море је свеједнако пјевало своју прастару широкогрлу пјесму, која се је дизала изнад људских удеса и времена...