Delo

УСРЕД АДРИЈЕ 20S XII Као под невидиви отајствени ударац сагне Иван покорнички. главу и 'препусти се својој судби и мору. Лутао је као капетан брода, од брода до брода, од мора до мора, од једног краја свијета до другог. Своје Минке нигда не заборави. „И догодило се што му драго, иступила пред нас ма која невидива сила мора или неба, ми морамо на крају бит своји — шиј нову свадбену оправу!“ — поручиваше јој са далеког мора. Минки није нико остао на острву жив осим једне старе тетке,. код које је она боравила и шила своје свадбене оправе... Неколико година, с дана у дан измјењивала је писма с Иваном, и то је било једино, што ју је држало на животу, нада у ускрснуће... Са Ивановим писмима долазио је на њезину душу маистрал из. етерних даљина и она се је болно с трпељивим повелим уснама смјешила маистралу неба и мора шијући своје нове свадбене оправе... Ну наједном, као да је за њу вријеме зауставило дах — изостадоше писма Иванова. Чекала је, чекала ронећи сузе, ну писма не стигоше. Заман је ишла на пошту и поште свију острва и запиткивала капетане, што би стизали у све луке, не могаше ништа сазнати о Ивану. Несрећна дјевојка ипак не изгуби вјере. Протече десет година, она је вјеровата и чекала га. Протече двадесет година, она је вјеровала и чекала га. Кад га иза двадесет година није ишчекала, стала је облачити своје некад за вјенчање сашивене оправе и лутат поред мора од луке до луке, заклињући море, да га врати... Ну прошло је и тридесет година, а море није враћало Ивана. Минка бјеше носве повенула и постарјела, ну у својим вјенчаним оправама ишчекујући Ивана, по свим лукама, ћутила се млада као некоћ код вјерења... Њезина вјера, да ће се драги повратити, била је бесмртна, а чежња за њим умирање... И једно поноћи, кад је читаво острво спавало дубоким слатким сном недужног дјетета, стојала је бједна жена на обали родног острва заклињући узнијелим рукама небо и море, да врате Ивана. Небо, парано бљесцима огњеннх змија, ваљало је црне валове облакова, а море валове слане ускуване воде. Цно простор био је исиуњен огромним ћувидним хлаптовима лепршаве жестоке буре, мрака и скушљаних, смршених валова неба и мора... Горки цвијел и јадиковке помораца извијале су сирене у луци из својих танких грла... а Минка је свеудиљ молила и заклињала