Delo

206 Д Е Л 0 црни хаос ноћи... све док јој од једног нанаданог призора не запе дах и душа... Усред буре и мрака и ускипјелих валова, угледала је она наједноћ, како се на видику часовитог муњиног бљеска указа једна лађа, која је силним махом пловила према луци. Лађа је била огромна, тамна и стрма са великим простором на крову, са крмилом и димњацима чудних невиђених облика те ничим није подсјећала на лађе нашега мора. Минка је дрхтала и замирала. На другом бљеску муње, који је као пламеним мачем у један хип пресјекао сав тамни бјеснећи хаос, угледала је на капетанском мосту Ивана... иначе је кров био посве пуст и празан. Био је исти као некоћ пред тридесет година, тек лице му је било необично блиједо и измучено, а у очима му је горјела неисказана бол... Све већим махом јурила је нечувена лађа према луци, као да је не носи пара и море, него бол и печал тамног капетана... Море је роптило отимљући се на обалу силним фијукавим ударцима буре, бура је јаукала, цвиљела и све бриђе и круће кротила море парајући му утробу бјесом својих ноката... Читава слика ноћи давала је и мисао стравичног, мистичног објављења, кад се, прелазећи границу осећања, живи састају са мртвима. На трећем бљеску муње, кад је читаво свирепо вијоглаво море затреперило у житкој ватри, пристала је чудна лађа у луку и пламене очи капетана, у којима је горјела бездана бол, сусретоше се очима жене, у којима је горјела љубав и чежња за њим од постанка њезина. Минка поћути, како јој срце престаје да куца и крв у жилама се стињава; још један трен и срушиће се мртва, но у то прискаче он к њој са лађе, узимље је на своје јаке руке и носи је на лађу, да је растави од острва, људи и удеса и далеко, далеко понесе у бескрај бола и љубави... Све љуће и очајније цвиљело је море у бури, све круће Јнесмиљеније постајаху панџе буре по мору и острву... Сутрадан нађоше острвљани Минку на обали мртву... Јосип Косор.