Delo

КРОЗ живот (Приповетка из савременог живота) — НАСТАВАК V „Неси, бреже, чудо ти за око, не дижеш се до неба високо“, — вреди за један као и за све висове краја, о коме је песник певао. То су они умилни брешчићи, што се у благим нагибима спуштају ка Дунаву и чије су падине засађене и опет виновом лозом, као што је то и пређе, још од давних давнина, било. Н-ски грађани виде те висове зими снегом покривене из својих кућа и својих улица, и када им се погледи зауставе на њима, осећају неке чежњу, чини им се као да их брегови к себи зову, и они им одговарају: „Почекајте, још није време“. А кад •се снегови отопе и укаже на њима оголело дрвеће, које ће се тек окитити шареним цветовима и пробити зеленилом, тада јаче закуцају срца у веселе омладине, и она прва трком трчи преко Дунава, да онде нађе прву висибабу, још снежни цвет, последњи поздрав зими, и први кукурек, већ зелени цвет, први поздрав пролећу. А кад се мален шипарац одвојио мало од весела друштва и усамљен нађе први ђурђиц, његов га мирис надахне неким чуством, које се тек нејасно почиње будити у њему. Он осећа неку досад незнану тугу, прву, а да не зна зашто, и његова дечачка суровост уступа пред нежним чуствима. Он би тај ђурђиц тако радо спустио некоме на колена, пао пред њиме, и на вечну се службу заклео. Али га граја раскалашннх другара трза из тога сна, а он, као да је на најсрамнијем делу ухваћен, ушепртљи пред њима, па не зна како да им приступи. Малн пак психолози одмах прозиру ситуацију, ва.нада већ зато, што се сваки сећа свога рођеног, затајаног, искуства, али ппак зато без