Delo

208 Д Е Л 0 милосрђа вичу у глас: „Стевица је заљубљен, Стевица је заљубљен !“ А када се гора одене у зелен, и лето почиње давати што је пролеће обећало, онда се ти мали посетиоци разиђу на разне стране; нема их више у оним великим веселим гомилама, једва се овде-онде по који пар угледа. Али сада оживе оне мале кућице по виноградима : отварају се врата, која месецима нису никога пропуштала, и кроз прозоре, за толико заптивене, сунце се опет краде у собе, осветљава онај половни намештај, „који је за виноград још доста добар“, задржава се на стенама, игра својим зрацима по њима и радознало тражи, да ли су још ту зецови и остале животиње шумске, што сахрањују ловца, и Ева, како, наговорена од змије, пружа Адаму јабуку. Ту су, још су ту те слике, ено их домаћица сад баш опајала, па изишла на терасу и уморна од спремања, бацила се на плетену столицу, а поглед јој се отео тамо према вароши. И она не би била права н-ска домаћица, кад јој прва помисао не би била : „Баш сам радознала, ко ће нам први доћи!“ УУ једном винограду, у сеници недалеко од уласка, седела је Милица с књигом у руци. Спустила је књигу и зауставила се на једној мисли својој: „Заиста ми жене ништа друго и не радимо, но чекамо, и цео нам век у томе чекању пролази. Доћи ће, доћи ће... Ћути, срце, не стрепи, кад си толико чекало, стрпи се још мало... Којој је пролетњи мраз ударио на цветиће њезиних нада, с поузданошћу још ишчекује лето; а којој је и летњи град побио, што је изгледала, још брижљиво прибира јадне остатке и нада се, да ће их бар благо јесење сунце загрејати и до плода довести И ја сад осећам, да сам жена. И ја чекам... Али шта чекам ја? Зар моји пути нису одређени? Ах, неодређенији су него ичији (и код тих мисли јој се појавише боре на челу), друге имају један пут, знају шта хоће и шта чекају, а ја не знам шта хоћу, не знам, шта хоћу...“ Милица је почела себе посматрати, али није имала смелост да призна, да хоће оно што досад није хтела, на што је досад тако мало помишљала, о чему је мислила, да треба оставити будућности, па шта она са собом донесе. Али није могла, а да не опази да сада ни о чем другом готово и не мисли до на оно, о чему готово никада није хтела да мисли, као да хоће да на-