Delo

КРОЗ живот 209 кнади, што је у томе досад пропустила. И све слике с тим у вези, било из круга њезиних ближих и даљих познаника, било из причања и лектире, оживеше сада у њој, јавише се у новој светлости, и она увиде, да их досада није ни познавала. Пред сеницом је застао један човек. Милица се трже. Учини јој се као да је гласно говорила, и да је овај човек чуо све речи њезине. Упола се дигла са сголице и није знала да ли да устане или да седне. „Опростите...“ човек јој приђе. Обичан поздрав. Честитка. То је био адвокат Петровић. Петровић је био опрезан човек. Умео је не само да готово увек своју присебност одржи, но да је и на друге пренесе. И Милица се, више у себи, насмеја, што се тако без разлога уплашила. „Па како је било на испиту, госпођице докторе^ — запита Петровић. „Као на испиту, свакојако.“ „Али једногласна одлика сведочи...“ „Не сведочи ништа, јер је нисам добила.“ „Али наше новине, толики људи...“ „Говоре, како би може бити волели да је било, а како није било.“ „Па како је било, дакле? Сматрам, да питање није индискретно од човека, који је прошао кроз сличне школе и кроз сличан ред формалности и случајности, што. их наше школе са својим уређењем доносе.“ „Рђаво није било. Рећи ћу вам све, па ма вам се чинило и да хоћу да говорим себи у прилог, јер нећу опет из неке конвенцијалне скромности да лажем. Прешла сам све, што ми је речено да треба прећи, и онако како сам мислила да треба прећи. Али наши су професори, чини ми се, још увек и сувише галантни према женскињу...“ „То вам сасвим верујем, па ма и не било галантно од мене. ‘ „Кажем вам, да је то и моје искуство. Али што је још горе, и ако многи истичу, како су из уверења за нашу еманципацију, ипак показују тако мало вере према нама.“ „Томе их је опет научило њихово искуство“, упашће Петровић опет у реч, али се одмах и покаја због те заједљнве примедбе. И у исти мах осети, први пуг у животу, како је неДело, књ. 70. И