Delo

214 Д Е Л О „То је све лепо и красно и сасвим могуће по вашем тумачењу, али и сасвим одваја од мога досадашњег искуства. Ја сам на пример већ у нижим разредима гимназије био заљубљен, и то врло озбиљно заљубљен, знам то и за многе моје другове, а и пре тога сам, сећам се врло добро, делио другарице и познанице на оне, које су ми миле, и на оне, које ми то нису биле. И за своје другарице знам да су се исто тако заљубљивале, сећам се и наших тајних састанака. И зар ви да ни из детињства немате таких успомена?“ „Имам их, дабогме, као што их и сви имамо. Сећам се и ја овог или оног малог рођака, овога или оног младог познаника, с којим сам се радо играла, с којим ми је тешко било растати се, и на кога сам ако хоћете, баш и с чежњом чешће помишљала. И кад сам одрасла, нису ми били сви људи једнаки. Али се нисам никада ниједном човеку осећала привучена, на једноме се нису никада заустављале све мисли и сва чувства моја. Ја сам у томе била и сувише кћи своје матере". „Кћи своје матере?“ „Наша ми је мати, а тако исто и тетка, увек говорила да су у нашој породици све жене само своје мужеве волеле, и да се чак као удовице нису никад преудавале. Као девојка заљубљивала се свака само у једнога — у свога будућег мужа. Да ли је баш све тако било, не знам, нећу ни да испитујем, да ли је баш увек долазила прво љубав, па онда муж, или и обратно, али то су традиције наше породице, и оне су и на мене имале јак утицај. Ја сам мислила, не, уверена била, да се и ја могу заљубити само у једнога, у- свога будућег мужа, — а пошто је до удаје било далеко, било је и до заљубљивања. Оне, који су ми били мили, сматрала сам само као своје пријатеље, али сам се и пријатељства бојала, и нисам дала никада да иде далеко. Све се моје пријатељство сводило на неколико случајних састанака и на промени неколико лепих речи. У преписци нисам била још никада ни с једним. Ја ово не сматрам за врлину. Може бити да би боље било, да сам могла одржавати с друговима сталне пријатељске односе. Али је пријатељство између човека и жене тако ретка ствар, — то сам имала прилике да посматрам и на својим другарицама. Из великога се пријатељства увек нешто друго излегло. А и преписка се јављала само онде где је љубав, и трајала толико колико и љубав“. „А јесте ли још и сад дете своје матере?