Delo

220 Д Е Л 0 „Ах, омладина је врло ратоборна, попустиће и докторижене као што смо и ми остале попустиле. — Али, докторе", рећи ће одмах затим госпођа Павловићка, немојте да ми залудите доктора“. „Али ако доктор мене залуди?“ „Шта?“ — узвикну домаћица сва изненађена. „Што се чудите? Зар ви мене сматрате за тако окорела човека. . „То не, али за човека, који се не одређује случајностима. А ово не би могло ући у ваш програм, пошто је за вас непредвиђена случајност". „Не, то је за мене једна досад невиђена случајност. Али, молим вас, не говорите ником о томе. Ко зна, како се ствар још може развити. Ја нисам још ништа одлучио, нисам још начисто са собом. Говорићемо кзсније о томе.“ Давид је за сваки случај као опрезан човек спремио себи и одступницу. Под утицајем Миличиних речи, затим онога препада у сеници, па домаћичина прекора он је, може бити први пут у животу, рекао, што није хтео да рече, — он, који је досад увек знао шта ради. Али се још за времена прибрао и вратио у равнотежу свога характера. (Наставиће се) X.