Delo

222 Д Е Л 0 Разбићеш ноћи последње вечити мрак, K’o што си разбило бола ми оклоп црн. Растворићеш ме, упити у себе Зрацима твојим свима, жилама твојим, Што пеку треперић из твог бескрајног срца; K'o жиле срца мог, Којима тебе упијам ја У живот мој, У моју смрт. Вратићеш ти ми љубав моју сву, Јер си издашно и раскошно ти: Сјајем и жаром враћаш свакоји дар! Јануара 1914 год. Свет. Стефановић. СУМРАЧНЕ ТЕЖЊЕ. Да ми је да видим зрак мистичне среће О којој снева млздост и наш јад, Кад душу очај горки прелије, И дођу дани беде теже, веће! Јер свет је чемер, и блато и гад И тесан, мемљив простор ћелије. Да ми је љубав осетити благу О којој не зна, а говори свет, Наивну, белу, у животу злом! Да ми је опет заволети драгу! Јер свет је блуда и разврата дом, Где чедност вене као рани цвет. Да ми је живот лепоте и здравља, Кад чиста душа чисти дише зрак И кад је човек срећан, јер је сам, Када се туга не види нит’ јавља; Јер свет је беда, прљавост и мрак, И невољничка болница и срам. Хоће ли доћи час велики, свети, Да блесне правде и разума сјај, K’o страшног дана божја судница,